четвртак, 10. децембар 2015.

Нада Петровић / Отклапање




Отклапање

Сретох данас мајку школске другарице... Осамдесетогодишња старица коју никада нисам видела нерасположену скупила усне да не јаукне... Када сам је питала како јој је ћерка за коју сам чула да је пала на постељу, једва ми је кроз зубе процедила: „Није добро... Добро није...“ и крајем мараме покрила браду и доњу усну која је треперила као последњи лист на ветру... Посматрала сам њене руке, на којима и поред толиких година које је преко леђа пребацила, ипак нема старачких флека, једино се модрило жила кроз бледу кожу пробијало и као да је уцртавало сливове подморница које последње трзаје живот избацује на површину... Она, након неког времена, раскрили ткану торбу, показа ми јабуке непрскане и хлепче мешено и на дрва печено, па у везену крпу увијено, као да носи некоме повојницу  и као да хтеде нешто да рекне, ал' се предомисли и заћута...
Ћутим и ја, а шта да јој и кажем. Не постоји утеха мајци када јој дете вене пред очима... Нисам знала шта ћу па јој само руку спустих на надланицу и благо стисох, а тај стисак као да из ње провали: „ Знаш, боли је све... Знаш, не једе ништа... Знаш, из куће не излази... Знаш сви добри резултати... Знаш, сви доктори вичу да је здрава и дадоше јој за пуне канате лекова... Знаш, ишли смо и код видара и врачарица... Знаш силне паре подавасмо, ал'  ништа не помаже... Знаш, сад нам једна рекла да треба да је отклапамо... Знаш, ајд уздравље, ја овде излазим“.
Сетих се баба Цоле која је пре тридесет и кусур година причала како је остала жива само зато што су је отклапали... Покушавам да се сетим како се то ради...Све је потонуло у заборав сем да се ритуална радња врши на гробљу... Ако се не варам то је чин побратимства болног са неким из другог села и врши се помоћу специјалних крстова, баш за ту сврху који се користе, и који се стављају на болесника... И још се неки железни окови око ногу стављају... Онај кога болесница побратимљује скида те букагије и целу заклетву изговара, заклетву чијег се једног дела сећам „Откупи роба од гроба“... И цео тај обичај се све зове откупљивање или отклапање... И то побратимство се више поштује него што се поштују браћа и сестре по млеку и крви...  И тада је Цола помиљала да постоје и побратимства која се врше у цркви, али да је ово на гробљу боље и да се брже оздрави...
Покушаћу ових дана да сазнам од једине баке која је давно  зашла у девету деценију и која је још при здравој памети... Ред је да се тако нешто још једном запише, иако сам свесна да ће ускоро и тај обичај да се заборави... Знам да је Вук о томе писао када је српске обичаје набрајао и о сваком нешто рекао, али можда ће ова бакица нешто ново да ми каже, делић који није до сада записан... Можда...

                                                Нада Петровић

Фотографија из личне архиве













Нема коментара:

Постави коментар