петак, 04. децембар 2015.

Нада Петровић / Успут о „Пукотини срца“ Гордане Павловић

У песмама пуклина срца...


Пред нама је отворена душа, а не рукопис... Пукотине срца из којих реч избија... Она реч коју су нам оставили да је сачувамо... А Гордана скупља речи у стихове, сабија у песме, даје им смисао и сврху, оплемењује осећањем да би се даље памтиле... А потребно је памћење увек, а нарочито сада када све више туђица као маховина прекрива извориште... Потребне су душе које ће умети да запишу оно што мисле и осећају јер када нам наше речи нестану све остало ће бити ништа...
... А у песмама поруке које се с колена на колено преносе, мудрости преточене и обједињене, поруке о добру, о љубави, о истини, о поштењу, о поштовању... Поруке о свему оном што нас људима чини... Што нам веру у људе и у људскост враћа...
... А у песмама страх да се највредније не изгуби, да се не заборави, да се не уништи. Као у народним бајалицама покушава да песмом одагна кошмар за који слути да се приближава. У песми „Пробудите ме из овог кошмара“ каже:
„Не знам да ли је сан или јава,
чудне ме звери опколиле,
крваве очи разгорачиле,
канџе оштре спремиле,
у ћошак ме сатерале.
Крике језиве испуштају,
на окршај се спремају,
на ивици сам очаја
пробудите ме из овог кошмара!“
и већ у једном од следећих стихова схвата да осећање није само слутња и да страх није неоправдан, да је звер у човеку победила :
„Ја сам у ову шуму залутала,
предуго људскост тражила,
код очију обневидела,
душа ми није схватила,
да је звер у човеку победила.
О, пробудите ме из овог кошмара!“
... А у песмама и љубав према свету, и љубави према човеку, и љубави према детету, и љубави... И молба за буде боље, и страх да не буде горе, и жал за оним што је прошло, и тражење људскости и сродне душе...
... А у песмама пуклина срца...
Гордана често у у песмама понавља исте стихове... Иако се на први поглед чини као да је то урађено само да би се сачувао темпо и музикалност, ипак , ако се пажљиво испрати који су то стихови и како су распоређени, видеће се да је све урађено у складу са дубоким ритмом који душа тражи, а сви знамо да се у свакодневном говору по неколико пута понавља баш оно што желимо да се запамти, да се не заборави, чему бисмо да дамо важност, па се то циклично понављање из онога што јесте говорно уобичајено и у песмама примењује дајући додатну снагу стиховима...
И за крај... Горданина шеста књига састављена је од песама које нам дају наду да ипак није све изгубљено, да се вреди борити за праве вредности, да се треба у сопствену отворену душу често загледати и тражити и проналазити, и снагу сакупљати за још један дан, за још једну песму, за још један стих...

                                               Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар