недеља, 06. децембар 2015.

Нада Петровић / Док има песама...


Док има песама...

„Написао сам најлепшу песму
сад могу да умрем“
те речи прочитах на корицама свеске
која се сама листала на врху гомиле
крај контејнера из ког је извиривала
девојчица мусавог лица и бистрих очију.
Ћерка и зет писца који ни једну књигу није објавио
посртали су под новим бременом који су износили из стана.
Пас је завијао из солитера у близини, мирисала је супа,
чула се бука из аута са спуштеним кровом набилдованог
док је чекао зелено на семафору и у ритму лупкао по волану,
бака се сакрила иза платана и тихо плакала.

Сећања и ледена соба у којој покушавам ватру да заложим...
Добро је, добро да сам рукописе сачувала... 
Добро је док има песама...


                                                Нада Петровић


Зградица је стара преко 100 година... Имала је просторију која је служила као млекар, собичак за младенце, настрешницу за кола са крављом вучом, кош за кукуруз и са доње стране, испод коша два, каменом зидана, бокса који су служили као свињци... 
Фотографија је из личне архиве Наде Петровић

Нема коментара:

Постави коментар