петак, 04. децембар 2015.

Нада Петровић / Успут о „Роршаховој мрљи" Татјане Дан Ракић


Асоцијације и чаробна кугла црне тачке

( Успут о „Роршаховој мрљи" Татјане Дан Ракић)


Асоцијације најчешће одређују наш пут сећања... Оно што смо доживели, изградили, спознали пре поласка у школу то су темељи, то траје и опстаје, све остало је доградња, надградња, реконструкција...
Кафа ме увек и изнова асоцирала на Бразил, карневал на Рио, кад год се помене лаж сетим се Пинокиа, последњих неколико година слика воза ме  враћа на место рођења, на Ану Карењину, на бомбе које руше мост преко ког јури локомотива... Кад год помислим на било шта, јаве се неке старије слике, ољушти се прошлост па извири мирис, укус, додир, спознаја из прошлости... Вероватно због тих дана који су прошли и који су оставили траг у мени скупљам разне ствари, почевши од маркица, дошавши до фигурица из киндер јаја, преко снежних кугли, па све до књига које полако али сигурно освајају сваки слободни делић зида... Али, има неких појмова са којима сам се срела у каснијим годинама, неких назива које са напором памтим, који нису део мене, који су били путоказ за неко место на које нисам кренула, нити размишљам да икада идем... Као на пример Острва Питкрен за које сам једном чула да имају око 50 становника и грб и заставу, али о њима ништа не знам... Као на пример по површини најмања држава Науру, за коју ми неко рече да ће тамо да се пресели... Као на пример Сили Придом, први добитник Нобелове награде за књижевност, чије ништа нисам прочитала, нити имам намеру да читам...
Поменух неке од асоцијација које у мени јесу или нису направиле ослонац, а све у циљу да објасним како је дошло до тога да је роршахова мрља удаљена неколико светлосних година у мом памћењу, јер десетак пута сам понешто само прочитала као о тесту који открива оно најдубље у нама; оно што нас дефинише као личност... Jедном ми је пало на памет да је роршахова мрља рендген за душу...
Сада ми је у рукама књига „Роршахова мрља“ Татјане Дан Ракић... Вероватно ћу по овој књизи надаље да стварам асоцијацију за све што на анализу скривених слојева онога што смо Ти, Ја, Ми,  личи... Са овом књигом крећем у авантуру која се Статистички Град зове, да пронађем Безимену четврт и да научам да цртам црну тачку на зиду у коју ћу умети да гледам као у чаробну куглу из које се чита, будућност, садашњост и прошлост... 

                                      Нада Петровић


Нема коментара:

Постави коментар