Нада Петровић / Срицање тишине

Срицање тишине

              ( Повод збирка Зид - Стојана Богдановића)

Сакривена од људи, од нељуди,

од себе...

Сенку оставила на кућном прагу

једино пса повела на кратком поводцу,

касније сам се ослободила и потрчала,

кроз траву која је некада била пут,

кроз коприве баш онде где је мајка

прстима расађивала љуте паприке,

кроз грање се провлачила,

посматрала кују како њуши ваздух

како ме по траговима прати,

а баш сам хтела да се изгубим.

Од гласа се не можеш сакрити,

допре дозив, нит знам кога нит зашто,

разгрну лескове гране и пронађе ме на коленима

како сакупљам празне орахове љуске и пужеве кућице,

како их на гомилу слажем мрморећи бајалицу

коју сам као дете чула у сновима.

Пратиља ме ухватила за руб мајчиног прслука

и вукла узбрдо истом снагом којом сам се ја

низбрдо одупирала да ме не одвуче,

подсетила ме како сам ја исто тако, некада давно,

мајку у сутону, али то је нека друга прича...

Уђосмо у двориште постранце

кроз одшкринуту капију,

она отрча до кућице,

а ја застадох загледана у Зид....

Ево и сада, а свећа дана се тули,

седим на прагу, никако да уђем,

загледам фасаду, тражим кључ,

и ослушкујем....

Сенка на Зиду миче устима

а ја сричем тишину...