недеља, 27. децембар 2015.

Препорука Наде Петровић : Светлана Биорац-Матић / Међе


Међе

Још деди нокти не помодреше
а стриц и отац
кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове...

Стрина и мајка
пребројаше све кашике
шерпе и лонце
распараше ткане ћилиме,
преломише и колач славски
на равне части...

Посвађаше се
око старог дуда
под којом смо некад
крунили звезде
ушушкани у у топло повесмо
кукурузне свиле
и пили ширу
што се цедила
из тек смуљаног грожђа...

Писну гугутка у гнезду
на врх дуда међаша
кад прва псовка паде.

Зајаука икона
залајаше сеоски пси...

Развезаних марама
жене стадоше
пребирати по клетвама.

После смо
окретали главу једни од других
тражили рођене
у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и миловали кришом погледима.

Однесоше године
свадбовања и рађања,
занемели
више се нисмо ни сећали
црног дуда међаша,
ал' ћутњу нисмо успели
премеђити.

Кад се низ друм
разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете
затекох оца како нариче
и тражи ону половину срца
заплетену у међе.

А оне зарасле у корове,
куће испразниле,
па чекају да се вратимо
са све четири стране
на које се у ћутњи
разиђосмо.

Један до другог
под старом липом на гробљу
стриц и отац
поравнали међе.






Фотографија из личне архиве Наде Петровић



Нема коментара:

Постави коментар