Још једна лутка
Корачам на прстима
између играчака.
Конце повлачи рука
играча.
Марионета са
маском која се смеје и плаче...
По потреби...
Руке су све дуже,
корак све краћи...
Хтела бих да одем,
да будем негде где јесам,
да корак не зависи
ни од кога
и лутање да је
ствар избора.
Конци се затежу,
најмањи покрет усмерава.
Премала снага да
воља надјача.
Изнова ја сам само
још једна лутка
којој затегнути
конци и невидљива рука
одређују куда и
којом брзином да корача...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар