уторак, 24. јануар 2017.

Нада Петровић // Града и Станија




Све је било спремно за дочек гостију. Ручно рађени дрвени столови су били стављени и прекривени белим чаршафима, штирканих шећерном водицом. На саставу два стола, баш на оном месту где се преклапа белина памучног платна, славски колач, флаша црвеног вина, кадионица, кутија од шибице напуњена тамљаном.
Града је ушао у стајаћу собу благо се заносећи, сео на прву столицу до врата, одгурнуо тањире од себе, дуго се загледао се у свећу и рекао жени, која је цептећи од страха, крај њега стајала: „Донеси нож и жар.Колач треба још једном да се пресече“...
Станија је стајала као укопана и себи у браду, безгласно, мрмољила. Само су крајеви стиснутих усана откривали делиће тог унутрашњег монолога. Ломила прсте на којима су нокти покидани до самих јагодица, све док није, након целе вечности тишине, сакупила довољно храбрости и наглас проговорила: „Градо, 'ајдемо у другу собу. Поставила сам да једемо. Тамо ћемо...“
Пре него што је реченицу завршила до краја, а можда ни једну једину реч више није хтела да каже, Града је скочио као да га је муња опрљила и дохватио крај столњака да би све на под сручио... И тањире, и сланик, и свећу и колач, само се неким чудом флаша са вином на столу задржала. Кренула је вика где се помињала и слава и преслава и црквено звонце и црквен дирек. Чинило се да се псовка одбија од зидова и умножава.
Ко зна докле би све то трајало и како би се завршило да у једном тренутку није први гост закуцао на врата и прекинуо бујицу поганих речи, зауставио руку која се спремала за ударац. Града је на исти начин нагло прекинуо као што је и започео, из два три корака стигао до улазних врата и нагло их отворио. Станија је без речи посматрала како се поздрављају, како им он говори да не морају да се изувају, да тог дана не морају... И још је додао, како се Станији десио малер док је тањире намештала и како ће све то она брзо да среди... Сад ће она, док ми наздравимо по једну, додао би језиком заплићући.
Станија је једва неколико речи преко језика превалила тешком муком успевајући да дрхтавицу задржи под груди, у оном делу где је понекад толико заболи да тад не може да хода. . Само неколико тренутака је ћутала, занемела пред ужасом за који је веровала да је огуглала, да више никада неће да јој се деси. Кренула је ка госту, бришући мокре дланове о кецељу и развлачећи усне у благи осмех. Благо муцајући тихо је проговорила:  „Извол`те драги гости и добродошли. Извол'те... Сад ћу ја... Ево сад ћу...“
Града је погледа као да је први пут види:“ Боже, Станија, што си се ушепртљала. То сваком може да се догоди“.


                                                        Нада Петровић





9 коментара:

  1. Реалистички приступ проблему. Данас као и током прошлости жена је "крива" за много тога што се у и око куће дешава, са мушкарцем њеним посебно! Но, мења се свест полако. Универзално, тамо где љубав недостаје, где се осећа ускраћеност, једнострана љубав, тамо има невоља. Пиће те фрустрације подиже на ниво разарајућих односа и прекида комуникација, развода... Прича може бити поучна за млађе људе који тек почињу зајенички живот, како не трба веза да буде !!!!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Život diktira priče koje poneko zapiše. Oni kojima bi neka od tih priča možda mogla da pomogne da se prekine lanac zlostavljanja, najčešće ne žele da čuju, ne žele da vide...
      Dušane, hvala na komentaru.

      Избриши
  2. Шта треба да виде кад све знају!...

    ОдговориИзбриши
  3. Tvoje pisanje je realno, posebno što ništa ne treba da izmišljaš. Samo da zaviriš u poneku kuću gde se takve stvari dešavaju. Nažalost, žena je ta koja obično trpi. Ko zna, možda se nekad i promeni.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Prošlost, sadašnjost i budućnost diktiraju, naše je da zapisujemo.

      Избриши
  4. Sve priče su realne. Ili su se desile ili su mogle da se dese ili će se desiti pre ili kasnije. Ni jedna priča koju pišemo nije naša, to nam je život došapnuo. Treba samo osluškivati.

    ОдговориИзбриши
  5. Nado, divna priča o veoma teškim sudbinama nepregledne kolone balkanskih žena. A, koliko sam razumela, ovom skotu od čoveka alkohol je samo alibi...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Alkohol je UVEK samo alibi, to stoglavo zlo duboko sakriveno čuči dok ga čašica više ne oslobodi. Jelice, hvala na komentaru i podršci ovakvoj vrsti pisanja.

      Избриши