субота, 07. јануар 2017.

Nada Petrović // Šahovska tabla

Šahovska tabla


Nigde nije sve crno pa crno, ko što nigde nije belo pa belo. Jedno dođe, drugo ode. Nešto dobiješ, nešto ti otmu. Nekome daš, a nekome vratiš. Čak i onda kad pomisliš da je došao kraj odnekud stigne spas. Ponekad misliš da si na pravu stranu skrenuo, a tad kao po pravilu, baš tada zalutaš.
Da mi je ova pamet, a ono vreme, reko bi neko,  al’ kod mene to nije slučaj, nit može da bude. Čim mi padne mrak na oči zagledam se u Lenine zenice i razdani se. To je moj put i moj putokaz, moje sve. I zato mi nije žao ničega, baš ničega sem nje.
Nije mi žao ni onih devet godina što sam sa Markom provela. Kuvala mu, prala, dočekivala, ispraćala, preslišavala za svaki ispit. Što sam moju fakultetsku diplomu bacila pod noge za to vreme. Što sam radila noću, kad je on učio, da imamo šta sutra da jedemo, što sam radila preko dana da imamo šta da obučemo, da ima čime ispite da uplati. Bilo je dovoljno da me zagrli i samo ćuti. Da se naslonim na njegove grudi i ćutim.
Nekoliko meseci pre nego što je podigao magistarsku diplomu, trebao je još samo rad da odštampa, da ga ukoriči i odbrani, doktor mi reče da sam trudna i da mi je to prva i zadnja šansa da dete imam. Nisam pitala što, bilo mi je dovoljno da je pošten da mi to u lice kaže. I Marko je bio pošten, pa mi je odmah, čim sam mu rekla za trudnoću, rekao da ga to ne zanima, da nije somina koja se na tu udicu hvata. Bila sam i ja poštena prema sebi pa sam odlučila da bebu zadržim. Bili su i moji roditelji pošteni kada su mi rekli da tu bruku da im ćerka kopile u kuću unese ne mogu da podnesu. Poštenje je izgleda zarazno pa me je cela familija pošteno odbacila.
I pored toga uspela sam za tih nekoliko meseci da sredim šupu u podrumu, dovoljno da je sredim da imam bebu gde da okupam i gde da legnem. Pomogao jedino Namćor sa drugog ulaza. Čovek koji ni sa kim nije razgovarao i za koga se pričalo da je od stana napravio otpad, jer stalno nešto nosi i u njega ubacuje.
Jednom je video kako sam se, jedva vukući otežale noge,  uputila prema podrumu. Pošao je za mnom, ćutke. Ušla sam u boks i legla na stari madrac, prekrila se preko glave ćebetom. Bilo me je strah tog matorog prepredenjaka za koga su sve i svašta pričali čim bi mu leđa ugledali.
Sutradan kada sam se vratila sa posla, kako sam ja zvala to što prodajem ruže, zaljubljenim parovima po parkovima i kafićima, imala sam šta da vidim. Od mog boksa napravio sobičak. Nisam sigurna čime je obložio daske, ali više nije mogao svako ko uđe u podrum da me zagleda i mumla. Drugog dana je dovukao kabal i doneo rešo sa jednom riglom. Trećeg smo pili kafu ćutke. Nit sam što ja njega pitala, nit je on mene pitao.  Četvrtog je napravio nešto što je ličilo na lavabo. I tako iz dana u dan nešto je dodavao, nešto sam ja donosila, i uvek bi zajedno kafu popili, ćutke.
Ta navika ispijanja kafe još uvek traje. Tačno u pet popodne zajedno smo na našoj partiji ćutanja. Traje evo već osam godina. Iako sam se ja pre tri godine pomirila sa roditeljima i užom i širom familijom. Nije nas Lena dovela u red kako je to uobičajeno, tako se sve bajke završavaju, zar ne, po onom poznatom šablonu: Živeli su srećno i dugo. Moja opaka boleština je umešala prste u to seljenje iz podruma u stan. Zbog te boleštine se pravim da ne čujem kako se ponekad iza mojih leđa komšinice došaptavaju da sam i ja postala namćor od kako se sa namćorom družim. Jednom je to čuo i moj spasioc i tad sam ga videla da se prvi put nasmejao i čula da je progovorio: „Mogu samo da nam zavide, reči su bezvredne.“ . Lena koja je to čula počela je da nam govori strogo kao da nam drži predavanje: „Reči su lepe, poslušajte: Sunce, pčela, cvet, mama, deka koji uči da se smeje“. 
Pre neki dan sam videla Marka kako prelazi ulicom vodeći psa na povodcu. To nije bio isti čovek koga sam znala .On se nije dugo nasmejao, proletelo mi je kroz glavu. I on je mene ugledao i verovatno je video kako mi Lena šapuće i kako se glasno smeje i verovatno je čuo kako se i ja smejem. I možda je posle skoro devet godina shvatio onu rečenicu koju sam mu često ponavljala bodreći ga da proba još jednom sa ispitom, da će biti bolje sreće, da ništa nije ni samo crno ni samo belo, da je život šahovska tabla i da ćemo gaziti i belim i crnim poljima ma koje figure da nam budu dodeljene.



                                       Nada Petrović

Trodimenzionalna šahovska tabla- fotografija sa Pinteresa

Нема коментара:

Постави коментар