Нада Петровић // Из угла мрклине

Из угла мрклине

Понекад играчи,
чешће играчке,
као што сумрак постаје ноћ,
а дан је кад се из угла мрклине гледа,
а за то време талас шизофреничне игре
запљускује нам стопала,
стиже до бедара,
потапа недра,
и даље вира и извире,
и врти као небеска злослутна чигра,
и све је ко да ништа није у очима оних без вида,
а Песник који осећа избаци цевчицу речи и хвата ваздух,
и пуни мехове као риба, да не потоне и челом додирне дно,
да се одупре и ослушне долази ли нам однекуд спас ил’ лек
ил’ је унапред одређено ко је победник, а ко побеђени,
и где су раскућене речи само неважећи жетони за алаве крупијее
и зечице које се коте на све стране и ломе играчке и наше сећање.

Нада Петровић