Nada Petrović // Kontra čika Rade

Kontra čika Rade

-          Fejsbuk voajere treba izbrisati, reče mi drugarica.

-          Koji su ti sad pa ti? pitam.

-          Pa oni, veli, što ništa ne objavljuju, nikome ne lajkuju niti komentarišu, a sve čitaju.

-          Kako znaš da čitaju, baš me interesuje? opet meni nešto nije jasno.

-          Gledam kako se pojavljuju da komentarišu samo i jedino onde gde mogu da kontriraju, po meni to znači da sve čitaju, a gde god mogu provociraju; a ima i onih koji ne komentarišu no samo voajerišu.

-          Ali onda to nisu voajeri, počeh i ja da pametujem, to su kontraši.

Kad pomenuh kontraše setih se i ispričah joj anegdotu iz vremena kada je retko ko imao dvotočkaš. Naime, Rade samo što je kupio bicikl i kako reče krenuo „će se brzo vrne“, udario onom ulicom gde je nizbrdica ko  staza za ski skokove. E pa na toj nizbrdici zaboravio gde beše kočnica pa u strahu počeo pedale još brže da mota. Tu se zadesio Simeon i počeo da viče : „Kontra čiča Rade, kontra“. Rade još više prestrašen jer mu se učini da ovaj viče nešto drugo, za to drugo nikad nije hteo da kaže šta mu se učinilo, pa je ubrzao niz strminu. Verujem da je u trenutku kada je aterirao postigao svetski rekord u brzini velesipeda. Posle desetak dana kada se pridigao i kada su mu rekli šta je Simeon vikao on ga prozva Kontraš i još mu opsova sve od poljskog miša do miša u duvaru. Ne sećam se ko je prvo umro al’  znam da nikada ni reč jedno sa drugim više nisu progovorili, da onaj što preteče ni sveću nije ’teo da mu upali. Pričaju da se njihovi potomci i dan danas krve oko međe i da se dok psuju jedni druge obraćaju ne imenima nego podsmešljivo sa: Kontra čika Rade i Kontraš ti ga nane nanine, posle toga još nešto pogano dodaju, ali o tome ne bih da pripovedam.

... I tako... Dobro je, dobro dok postoje kontraši, jer oni me uvek i iznova asociraju na anegdote i priče koje bi potonule u zaborav samo da ih se s mene na uštap ne prisetim. Reč voajeri ne volim. Zaudara na bruku i sramotu, na nečoveštvo i smutipaprospičoveka.

Jes vala, volim naše reči, a sve su naše onog trenutka kada se u nadimak pretoče i pretvore.

                                           Nada Petrović