Репати страх
Када би на камару
све страхове
који су нас прогањали,
пред којима смо се склањали
или их призивали
у данима зла,
да нам се нађу при руци
као излаз из мрака...
Када би за нас
исте омче везивали,
конопце упредали,
сечива оштрили,
на исте пањеве погледали
где се не одмарају руке џелата...
Када би исту међу
бодљикавом жицом дограђивали,
затварали нам пролазе до јединог брата,
и сестре рођене, од софре склањали
да душмани испијају славско вино,
без наздрављања у наше здравље...
Када би све але и вране,
што су нам очи копале,
и коњске репове
на којима смо разапињани...
Када би све то
и још од свега што је прошло,
чега више нема, сем у сећању,
на једну страну теразија,
а на другу дан који је пред нама,
коме се не зна ни почетак ни крај,
коме је унапред одузета вера и нада...
Претегло би, знам и знаш, на
ону страну
на којој се свакодневно умире,
али се живот ко реп зелембаћа
сопственом затрованом крвљу лечи
и продужава.
У страху од страха
изнова бирамо познати страх.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар