петак, 16. септембар 2016.

Ненaд Плaвшић / Метаморфоза




Метаморфоза
Пред распећем Господа Христа,
на рамену разбарушени венац греха,
није душа као некад невина и чиста,
већ копни препуна лажног смеха...
Тихо, у даљини песма херувима,
пред чистотом трепти и ломи се глас,
и понека варница што заискри у очима,
и понека жеља да бар на трен блесне блажени спас.
Кроз шапат молитва брани веру што се гаси,
док низ леђа клизи нови изданак смрти,
помози Боже, опрости и спаси,
силна је реч кад се кроз поља истине заврти...
На пиједесталу љубави, земљи приклоњено чело,
горка је свака мрвица исповеди,
у светлост, у светлост срце похитаће смело,
да корацима ангелским пут вечности следи.
Пред распећем Господа Христа,
на испуцалим прстима небеска топлина,
још једном покушаће да заблиста,
негдашња заборављена, уснула дубина...

                                                                Ненaд Плaвшић



Нема коментара:

Постави коментар