Ненaд Плaвшић / Метаморфоза

Метаморфоза

Пред распећем Господа Христа,
на рамену разбарушени венац греха,
није душа као некад невина и чиста,
већ копни препуна лажног смеха...

Тихо, у даљини песма херувима,
пред чистотом трепти и ломи се глас,
и понека варница што заискри у очима,
и понека жеља да бар на трен блесне блажени спас.

Кроз шапат молитва брани веру што се гаси,
док низ леђа клизи нови изданак смрти,
помози Боже, опрости и спаси,
силна је реч кад се кроз поља истине заврти...

На пиједесталу љубави, земљи приклоњено чело,
горка је свака мрвица исповеди,
у светлост, у светлост срце похитаће смело,
да корацима ангелским пут вечности следи.

Пред распећем Господа Христа,
на испуцалим прстима небеска топлина,
још једном покушаће да заблиста,
негдашња заборављена, уснула дубина...

                                                                Ненaд Плaвшић