Нада Петровић / Тако

                                   

                                                Тако...

Лепо ти ја њега питам: „Што Радисаве  ?“ а он ти мене : „ Ето тако Милисаве“. Ја га опет лепо питам: „Ел тако Радисаве ? “, а он ни пет ни шес унесе ми се у лице и рече: „ Тако и шта ми можеш“

Што јес јес, ништа му не могу... Вишљи од мене, јачи, бржи... Ако га појурим нећу га стигнем, а ако ме стигне ја нема више да се придигнем.

Све се мислим да л' да коме кажем , па опет да не кажем. Ако рекнем ће се покајем, ако не рекнем нико неће да зна, па ти се ја направим ко да ме није брига, све док ти он не окрену грбину... Па са један колац изману једаред-дваред... Док не полеже по росну траву... А тад ни сам не знам шта је даље било.

И тако... Ја сам сад ево овде... Кроз решетке гледам у звезде... А Радисав се ваља по мој кревет са ону моју несрећу, што ме са њега посвађа, па све виче: “ Тако, тако, тако”... Он виче, а ја му ништа не могу док не изађем... Тако је то...

А били смо ко браћа. Задње парче леба смо делили. Ал он се навадио много па само моје делио. Његово под три батаре крио.

Зато, ти, мој синовац, ако ће се жениш да се оканеш од другари... Да се у девето село одселиш... Да жену ко подкошуљу из себе држиш...  Све тако како сам ти реко, ако нећеш да под стари дани, ко прибогу ја сад, у бајбок буве требиш...

                                                               Нада Петровић

Прича је објављена и овде: https://sites.google.com/site/zavetine2012/merci/mojmuzfeder