Бошко Протић, "Лептир на бајонету Јеротија Павловића",

И то тако буде док се не преокрене. А преокрене се када са коњем живиш живот, делиш добро и зло, ноћ и дан, годину за годином. Хтео - не хтео престанеш да у њему видиш живинче и све ти више постаје оно за чим жудиш: породица, дом, деца. Почнеш са њим и да разговараш. не само оно "ајде", "ооо", "цурик", него да му причаш: о себи, кући, о свему и свачему...

Коњ слуша и само клима главом: куд ћеш бољег саговорника? Када се рука ужели да помилује ћеркину косицу - замрсиш прсте у гриву и окрећеш док намоташ кикицу. Да осоколиш сина лупивши га по плећима - коња поташеш по врату и мања ти мука одвојености од деце буде.

Виду сам купио у Џепарима за шест дуката, од Танасија. Мајка јој под њим ратовала још 1885. а отац био чувени пастув Жерав, официра Радојчића из Крагујевца. Пре ње нисам имао јахаћег коња него само волове радне, за мајдан.

Први пут ме однела у рат 1912. године. Отишли смо на Турке и вратили се. После ме носила и на Бугаре 1913. Кад је ово почело, нас двоје смо се већ били сродили. Нема више команде, него сама осећа и ради и на маршу и у јуришу, а ни ја њу ништа не питам, него тачно знам шта јој, кад и како треба.

Ово преко Албаније нам је баш било близу да се омакнемо, али некако прегурасмо.

- Расход! - прође марвењак поред нас.

- Шта расход? Какав расход?

- Узми опрему и иди на укрцавање. Кобила остаје. Није за транспорт.

- Како, бре, није?!

- Није. Слаба је. Неће издржати. Остаје овде.

Како ћу сад? Виду да оставим а ја да идем? Не може! По цену да ме стрељају - не може. Идем ја код капетана Герасимовића, па ћу и код пуковника, ако треба. Не дам!

Кренем а Вида за мном. Дођосмо до луке. Оставим је да чека а ја уђем да тражим официре. Тамо пометња. Сви трче наоколо и галаме:

- Укрцавај се брзо, швапски сумарен само што није наишао. Не може лађа да чека. Мора да се креће што пре. Ајде, трчећим кораком.

Застао ја, гледам, не могу да видим ни једног од мојих старешина. Народ куља, и војска и цивили, измешано. Навалили преко мостића да гурају и лађу накренули. Видим Герасимовића на палуби како руком даје знак да се пењем. Решим да не тражим никог више него да одем до њега горе, објасним да ћу кобилу опоравити о свом трошку, и вратим се по њу. Ухвати ме она гомила и просто однесе горе. Кренем да се гурам да приђем Герасимовићу, кад уздрхта цела лађа, затресе се под ногама и помери. Кренула?!?!?!

Куд ћу сад?! Да скочим са лађе??? Не знам да пливам, кукавац!!! Почнем да вичем да стану. Не вреди. Нико не чује. Не видим Виду на обали, а знам да је ту негде. Лађа одмиче ли, одмиче. Граби ка дебелом мору.

Онда се досетим: ухватићу први брод за назад, што долази по још војске, па ћу да се вратим и нађем је. Тако ћу! Морам тако!

Када смо пристајали на Крф, нађе ме марвењак па каже:

- Јеротије, немој да се љутиш на мене. Такво наређење било. Боље и за њих и за нас. Њихов, коњски рат се, ето, завршио а наш ко зна кад ће.

- Како се то коњски рат завршио?

- Ово је међу последњим лађама, има још две, а онда ће митраљеска чета да ликвидира све коње, да не падну у руке непријатељу.

И ту ја, Јеротије Павловић, од камена на сузу тврђи, седнем и почнем да плачем.

Баш ме брига шта ће ко да каже и мисли.

Није ме срамота.

Гледајте, људи, слободно.

Ево, плачем за кобилом, мојом Видом.

Нико да се подсмехне...

Бошко Протић, "Лептир на бајонету Јеротија Павловића", Магелан прес, Београд, 2014.