четвртак, 08. септембар 2016.

Нада Петровић / Умор...




Умор...

Уморна од ничега
(они који кажу ни од чега нису осетили
када пуца душа муком пресована),
уморна од убијања у појам,
где се устаје и леже без реда и времена
јер свукуд је мрак и свакад је мрклина,
уморна од странпутица и слепих улица,
од изгубљених снова и никад остварених жеља,
уморна од начуљивања ушију да чујем смех,
а смеха нема као да га никад није било,
од лажи којима плету мрежу и хватају нас као мушице,
да нам откину главе, сломе крила, да нас пусте да летимо,
тако обезглављени од једног до другог зида,
уморна од маске којом скривам мисао
да сам уморна од умора и да не видим излаз,
нити вођу, нити месију, нити пророка,
који би да разгрне ову устајалу баруштину
свеопштег умора и лаганог умирања,
да нас изведе на другу обалу
и убије једним јединим замахом,
а не да нас из дана у дан мрцвари
умором од ничега.

                                                       Нада Петровић




Нема коментара:

Постави коментар