Нада Петровић / Ћутимо и трпимо или у преводу: Усрали смо мотку

Ћутимо и трпимо или у преводу: Усрали смо мотку

Вероватно бих до сада заборавила шта је рекао Тони Блер, (британски премијер током НАТО агресије на Србију) 1999. године, а рекао је „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства”, да нисам видела мајку како пажљиво слуша те речи преко ТВа и нешто мрмори, вероватно бих до саада све то заборавила... Није прошло ни три године од тада а мајка је отишла у најтежим боловима на место где је ништа неће болети... Једна од ретких реченица коју је успела да пред смрт проговори је била: „ Убише ме Блер, брига, страх и рат... Семе им се затрло“...

Вероватно бих до сада заборавила и то да је пре две и по године тај исти Блер постао саветник наше Владе, ( па познати смо по томе што брзо заборављамо), да се није старији човек, читајући тада новине, на чијој је насловној страни стајало то обавештење,  лупио по челу и наглас рекао: „Е сад смо усрали мотку“

Вероватно бих све то заборавила да нисам налетела на чланак који објашњава како је настао израз „Усрати мотку“ и да ми није одмах постало јасно зашто нас сада и овде оволико бичују, а ми ћутимо и трпимо...

Елем „Израз "Усрати мотку" има корене у војсци и рату. Почетком 20. века ратна стратегија је и даље била борба прса-у-прса, иако је ватрено оружје већ одавно могло да потисне потребу за тим.

Војник истрчи из рова и право на стационарне митраљезе и хаубице, па ко преживи, добије орден и тапшање по рамену. У Првом светском рату, као и Балканским ратовима то је био случај и у нашој војсци. Дешавало се често да у тој фрци и јуришу на ровове неког војника "притера". То је био озбиљан проблем за концентрацију, а самим тим и за живот и здравље дотичног војника. Зато су пре сваког пробоја и јуриша војници добијали оброк, а уз оброк и лакши лаксатив како би се "испразнили" пре битке.

Пошто не могу стотине или хиљаде војника да "раде радњу" посвуда (можда би се после битке повукли на исти положај), ископавали су велике рупе у земљи, преко тих рупа би попреко биле постављене мотке на које би војници сели и "обавили дужност". После сваке "смене", рупу би засипали негашеним кречом, ради дезинфекције, па следећа "смена" и све тако док сви не заврше, онда би рупу затрпавали и кретали у бој. Поред сваке рупе би стајао подофицир, најчешће наредник, који би пазио да нико не "обави посао" на мотку, јер после тог војника треба да дође следећи који треба да седне на њу.

Казна за војника који унереди мотку је била десет удараца бичем. Дакле, када би војници видели да неки њихов колега добија батине и питали зашто га кажњавају одговор би био "Усрао је мотку". Тако се тај израз "одомаћио" у нашем народу и постао синоним за сваку грешку која може појединца скупо да кошта.“

                                                     Нада Петровић