Нада Петровић / Страх ме је...

Страх ме је...

Псима секу уши и ноге, тако медији пишу,

не одгајамо децу него монструме, тако медији пишу,

не смемо своју децу код својих очева да оставимо,

и то медији на сва звона ударају,

постали смо убице, силеџије, педофили

и о томе се таламбаса у медијима,

глупи олош који опстаје упркос осиромашеном уранијуму,

понеком овако нешто промакне између редова,

на насловним странама криминалци и порно диве,

да им се диве они који се клањају пред Сулејманом,

у књижарама Бекство из харема и слична срања...

Другар ме данас зове, платио за рецензију,

познатом и признатом писцу,

обезбедио за следећи круг награду,

ал не лежи враже, иако је све по договору, на руке, ,

није рачунао на инфлацију, девалвацију, зајебанцију,

тражи високоумни поново да му се плати, каже...

Другарица зове, рече да су јој пронашли канцер,

грца у слушалицу, како ће и куда када јој деца не раде,

Да се задужи? Да она поламртва њих живе закопа?

Ћутим.  На знам шта да јој кажем...

Познаник ми помену да се много гадно кува,

каже, мајка плете чарапе једну одозго другу одоздо,

против урока и куршума, помаже вели,

тако је одлазио, тако се враћао, још рече...

Опет тутњи тишина између брегова,

постаје опипљива и лепљива,

а смех због игара и ријалитија

откида од сна и разума...

А ја?  Шта ја? Ко ја? Зашто ја?

У једном сну сањам како нам руше Ћеле кулу,

у другом како нове ћеле-куле градимо...

Не слути на добро, овим речима нас преци дозивају,

а нигде никог да чује и реч пренесе,

уши медијским отровом заливене...

Тешко нама са нама самима,

на добро не слути ни ова песма

која је немоћно клецање колена

 И цвокотање за које се надом да нико не чује,

да нико не може ни да наслути...

Кријем од себе и од других да ме је страх...

Страх ме је од онога о чему се говори,

још више ме је страх онога о чему се ћути...

        Нада Петровић