Нада Петровић / Речи у чвор завезане

Речи у чвор завезане

Била је то кућа за пример... Поштени, радни, вредни... Она из једне у другу њиву... По надницама... За комад хлеба и мало цркавице... Стално је са собом сина вукла и малену котарицу... Њено, немирно, нагло изџикљало детенце, најчешће је седело на вуненом умољченом прслуку, у хладовини и без прекида нешто жвакало... Кору хлеба, кожинку од сланине, или грумен земље... За то време је њен муж, јефтичаво жут, стално у засипу који му је понекад покретао кашаљ од ког су јагодице модреле, проводио је по дванаест и више сати као чувар на оближњем складишту секундарних сировина...

Била, ал’ више није... Године и мука су учинили своје... Глави куће се ни гроб не зна... Домаћици се нека чудна болест подвукла под кожу... Пуцају дланови као церова кора... Нити да се умије, ни хлеб замеси... Син у Топоници... Кажу да му нема лека... Кврцнуло нешто у глави чим је на једвите јаде основну завршио... Склонили га да не повреди неког или да га неко не повреди... Затворили међ четири зида...

Е, па на ту адресу, поштар, пре неки дан, донео извршно решење за попис имовине... За неки дуг од пре неколико година... Дуг са којим је тада могло да се купи десетак хлеба, а који, ипак није имало чиме да се плати...

Црквењак је, сутрадан, причао по насељу, како се са столице није померила, чак ни када су почела улична светла да се пале... Гледала је у писмо и једну исту реченицу понављала... Ко изгребана грамофонска плоча... Помало певушавим гласом, као да нариче ил’ пева успаванку... Неколико речи у чвор завезане: „Зашто нема марке? Зашто нема марке?“

                                                                 Нада Петровић

ПС: Прича је међу одабраним причама на конкурсу „Вечити несмирајник"