недеља, 13. новембар 2016.

Нада Петровић / Прекорамица



Прекорамица, сама реч каже нешто за преко рамена... Али шта?
Прекорамица је каиш, неко каже и ремен,  или су то у дебело уже упредене нити на којима виси торба или ткано платно у које се ставља детенце док се иде на њиву, да се однесе ручак радницима. У рукама котарице, у котарицама заструг соли, заструг белог мрса, неколико струка црног лука са све перцима, неколико главичица крупнијег арпаџика, претеклог од садње, мало сланинице, шише благе ракијице. То је оно обавезно, а остало шта се нађе, шта се има и колико се може. Све то у рукама,  а преко рамена прекорамица или прекорамице. 
Ал' ја нисам хтела о томе, но о Радуну, који је кроз село сваког дана пре зоре пролазио,  а на прекорамицу клепетушу окачио те толико млатарао том клепетушом да би и мртвог из сандука диг'о, а камо ли оне који су тек пред зору очи склопили... 
Ал, кад мало боље размислим, нисам 'тела ни о томе него о оним мобилним телефонима које мећу у кесице и носе на пантљикама око врата... Мобилним који су нашој младежи украли и јутро и вече, због којих не виде ни свитање ни смирај дана... Е о томе сам хтела ал' видим џаба. Они који треба да чују, не чују, они што не треба, ослушкују. Код нас одвајкада и неки зидови имају, ал' и то је нека друга прича о којој у себи понекад ћутим.

                                           Нада Петровић 


Фотографија са нета нема име аутора




Нема коментара:

Постави коментар