уторак, 22. новембар 2016.

Marina Adamović / NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA




Ovo je priča o detetu koje dane provodi na ulici. Leti je boso, zimi u širokim, gumernim cipelama. Odeću ne menja ni nedeljno. Jedino što, opet, leti nosi izbledelu majicu i pantalone do kolena, a zimi, preko toga navuće dugi kaputić. Posmatram ga kao uhoda. Zbog njega obilazim grad svakodnevno. Stalno krećem da mu pružim koji dinar ili odvedem negde i kupim garderobu. Uvek me u tome zaustavi nevinim pogledom: "Još nisi odlučila da li hoćeš?" Stvarno ne znam zašto se premišljam oko najjednostavnije odluke na svetu. Moguć je razlog taj što ga nikada nisam videla da išta jede, da deluje kako mu je zima ili vrućina. Vratim se kući umorna. Sednem i zagledam se u istu tačku. Ne presvlačim se, ne postavljam hranu, samo ćutim, mislim i čekam novi dan. Ponekad se uplašim kiše, vetra, snega ili žege, ali prekorim sebe: "On može, a ti, matora, treseš se od straha, a?" Još par minuta i svanuće. Otvaram vrata, izlazim, hodam, hodam... koji je danas dan? Koja je godina? Deteta nema! Neko me zagrli iza leđa: "Stvarno ti je toliko trebalo da napišeš priču o tome kako se vreme ubija?"


Фотографија Наде Петровић

Нема коментара:

Постави коментар