Prodavačica knjiga
"Malo njih zna šta
hoće... Većinom se vrti u krug i traži nešto, ako im to nešto staviš ispred
očiju, onda olakšavaš i sebi i njima, a izbor tog nečega sa naše strane zavisi
od toga koliku će proviziju da dobijemo... Znači, neko plaća da se ljudi u
knjižari osećaju staromodnima ako u zadnji deo odu, u onaj deo gde su
klasici... Niko ne želi da bude staromodan, jer to ujedno znači da ima i
zastarela shvatanja i da vuče u kontra smeru od progresa... A ako tako
sagledamo stvar onda je i Dostojevski i Leonardo i Bah i mnogi koji su sada
izloženi u galerijama pre za muzeje... A muzeji su magacini gde se izlaže ono
što je pripadalo pokojnicima, ako se tako gleda onda muzej može da se shvati i
kao pomoćna prostorija za odbačene stvari... I sam se tu pomalo osećaš
odbačenim zato što ti je sve na dohvat ruke, a ipak van kontrole... Nemaš prava
da kažeš da nešto nije u redu, da bilo šta kritikuješ, da se suprotstaviš, jer
odmah će njih stotine i stotine da stanu sa druge strane i dokazuju ti da nisu
u pravu... I kada bi ponaosob svakom od tih koji tvoje viđenje ne odobravaju
uspeo da ukažeš na greške, na propuste i promašaje, kako da dokažeš ljudima
kojih nema, vekovima koji su prohujali, klasicima koji su istrajali, a tebe i
sve što je tvoje uskoro će da zaborave?... Uskoro je relativan pojam: Dan, dva,
mesec, dva, godina, dve, jedno koleno, retko kada drugo, a kao po pravilu nakon
drugog kolena tebe nema... I ničega nema od onoga što si ti sem nekoliko procenata
krvi koje deliš sa potomcima... A potomci mogu biti geniji, mogu biti bleda
lica svakidašnjice, ili ubice... Mogu biti u vremenu za koje nikada nećeš
saznati da li traje“... Prodavačica knjiga naglo presta da govori, okrenu se ka
meni i iznova postavi pitanje: „Izvinite, koju ste ono knjigu tražili?
Nada Petrović
Нема коментара:
Постави коментар