Укупно приказа странице

четвртак, 24. новембар 2016.

Нада Петровић / Пиљење у речи

                              


                                   Пиљење у речи


Мало из шале, више из збиље кренух да видим колико се сада и овде разуме значење оних речи које тешком муком опстају у свеопштој навалици туђица које се за нас лепе као крпељи. Рекох сада па да додам, сада у односу на оно време када се говорило: „И деца се из шале праве“. Елем, миц по миц, по принципу: Дођем ти га, дођеш ми га, започех са ветрењем једне речи, а другари и другаричице помогоше да се шкриња отвори и штошта, од онога што је годинама било закатанчено, изнесе на светло дана. А реч је наша, онолико колико смо ми своји.



                                                     Упиљити

Таман хтедох да таламбасам, да се правим важна, да објашњавам и допуњавам, да сећања из фијока и фијочица извлачим, кад ето ти белаја... Јави се другар Душко Б. Новаковић и из цуга ме матира. Записа иза речи упиљити објашњење коме није потребно појашњење. Вала натера ме да Нарциса у себи загњурим у водено огледало и да га не пуштам све док не разјасним и себи и другима речи које сам као дете слушала и ослушкивала, од људи који су крајем препрошлог века рођени. О јасноговорницима ћу још мало, али не сада. Прво ћу да цитирам дојављено објашњење и појашњење за реч Упиљити...
„Упиљити је старинска реч и потиче са планине Грмеч.  Има и поседује апсолутну једнозначност ...Сва нова значења су бесмислена. На планини Грмеч постоји  'тица тетреб, па се каже: "Шта пиљиш к'о заљубљен тетреб." Да би човек схватио у правом смислу значење ПИЉИТИ ... мора и да зна како је најлакше уловити неухватљивог тетреба ... Ко се дружио са Б.Ћопићем он зна!  Значи пиљити, је "тешка" реч за разумевање, осим ако нисте били заљубљени као млад ТЕТРЕБ са Грмеча ...Синоними за реч пиљити, НЕ ПОСТОЈЕ “


А сад да се вратим тим језичким горостасима које сам затекла у тренутку када су своја сећања премотавали из клупка прошлости у клупко садашњости. Нико од њих није имао деменцију, сем ако се то тако не зове што су неки од њих увек у унутрашјем џепу џубета носили шише са благом ракијом. Касније ми рекоше да та реч џубе нема везе са нашим језиком сем што су је понекад, као љуту бомбону, по устима преметали.  Сазнала сам и то да се овде све што се огртало преко крста и слабина, ил’ навлачило преко снаге и грбине баш тако звало... Али, стооој... Ако овако наставим никада ово писаније нећу завршити, јер ако треба објашњавати да снага тадашња није снага садашња, да се све сада мери коњском снагом, а да се тада једино на своја леђа рачунало, па је тадашња снага значила тело које може да подигне и понесе. Снага је била и све оно што је под ребрима, а то је и логично, јер онај ко је имао јефтику није имао снагу почесто ни праг да прескочи, а камо ли преко прага нарамак дрва да унесе.
По свему судећи наново ћу се вратити људима са благородним речима, ал' сад да покушам да разјасним, бар онолико колико је мени јасно, захваљујући њима, разлику између две речи које се најчешће потискују или почесто подсмешљиво изговарају.



Шкиљити., Чкиљити и Жмирити

Шкиљити значи да се гледа на оба ока, ал' кроз трепавице. Понеко тако погледује зато што добро не види, други шкиљи зато што мисли да тако може да види невидљиво, трећему је то навика, ни мало лепа, јер се тад збрчка чело ко памучна крпа неопеглана, а кожа на носу се набора као тергалка... Упс... Опет речи, речи, речи... Колико је оних који памте реч тергалка? Верујем мало и да је то сорта у изумирању... Ајд опет да кренем наоколком.. Тергал сукња је нешто најелегантније што је могло да се набави из белог света, у оно време када је школовање било бесплатно, лечење такође, када су постојала радничка одмаралишта, када је свако ко је хтео да ради могао да се запосли било са својом школом или преквалификацијом. Јесте да је било и оних који су након осмољетке неке курсеве завршавали и оних који су преко вечерњих школа рипали са једног на друго радно место, јесте да не буде да није, али тада је свако могао да подигне кредит и да га отплати, да кућу направи, а многи су вала станове добијали... То је оно време када се фићом ишло на летовање, понеко је ишао и на зимовање, ал’ то су већином они који и дан данас иду да се шврћкају по белом свету. Да не буде забуне и ја бих се тад шврћкала и моје комшије би такође, ал’ се шврћкао само онај... У где ја одо... Рикверц... Значи тергалка је сукња која није морала да се пегла, којој су фалте фабрички препеглане и са којом је могло да се седне и да се у путну торбу стави, а када се извади само да се тресне ко што се истреса мокри веш пре него што се на жицу окачи.

За неког ко чкиљи не може да се каже да шкиљи. Нијансе су мале, али нису занемарљиве... Чкиљи петролејка онда кад се помисли да ће да се угаси, да ће још мало па да се утули, фитиљ почне да јој отпушта гареж и дим, па се поврати и поново плане. Значи, чкиљи се на једно око, кад се гледа тако да други не виде да се погледује. Неки се сећају жмурке, једне од дечијих игара. Скоро се увек међу дечурлијом неко нашао паметан да чкиљи између прстију на длановима којима је покривао лице, ко бајаги да не гледа, а све види... Кад то помињем дубоко верујем да су ти што су чкиљили тада док су се жмурке играли, да су касније кроз живот брже и лакше пролазили, ал' не бих о томе јер то би било ко да крећем од Кулина Бана на овамо... Само да поменем кликере, труле кобиле, јелечкиње-барјачкиње, иде маца око тебе, фоте, ластиша ( неко каже и ластежа, о томе имам негде нешто записано, ал' сад да не тражим, одужиће се ко гладна година), пар-непар или ти тапке, школице, зуце, шуге, глуви телефони... Има тога још, али нисам се упутила на ту страну...

И да се вратим на почетак шкиљити и чкиљити је скоро исто, а није, а разликује се и од овога што именујемо са Жмирити... Жмирити је скоро исто као жмурити, само што се у жмирењу мало лажуцка ( нико није поменуо крадуцкање, илити  гледање кроз прсте...) и кроз трепавице погледује...




Загледати

Често, и пречесто а у последње време најчешће само загледамо, па не бих о овој речи. Свако зна шта загледа, а шта само гледа, тек онако...



Ц’клити

„Кво ц’клиш у мен“, при нас орате - тако Горан Ранчић објасни реч упиљити, ал’ мене нису тако учили. Ц’кли или цакли се кристал... И то баш онај кристал који се доносио на свадбе у оно време када је био политички мрак („мајке му га спалапрцам ко упали светло“ бупну један, па остаде жив)... У оно време када су штедне књижице и касице прасице биле нешто што се подразумевало, када су и дечаци носили хулахопке ( а сад су као заборавили), кад нису постојали извршитељи и кад је радио Милева била најбоља информативна станица, када је и комшија смео да лупи по дупету комшијско дете, али тад отац ил' мајка детета не би пријављивали за злостављање, него би комшију частили што помаже да се дете правилно васпита. Тада је васпитање детета била колективна одговорност, а сада су нека друга времена када се комшија пријављује зато што оставља дечија колица у ходнику, ал' се зато ћути када неко некоме дере кожу на живо, по принципу: Нећу да се мешам, то је приватна ствар...
Да се вратим на цаклење и оно „кво ц’клиш“, то је када се у погледу види сјај, када се гледа са радошћу, ал’ се радост покушава да скрије, када се момче у девојче загледа,  а жеравице му из очију избијају... Цакли се стакло на петролејки ( опет петролејка као стуб светла и видела у мрклини) кад је чисто...Имам причу о томе како је жена тражила где има да се купи стакло које ће увек да цакли и како је такво стакло нашла и колико је коштало, али да не дужим... Има дана за мегдана... Ако ја ту причу не испричам испричаће је ( ваљда) неко други...


Зурити и бленути

Ако ме памћење не вара ( а не вара ме), они који су зурили увек су по лабрњи добијали или су му говорили, као блажу казну, „Што зуриш ко теле у шарена врата“. Неко би додао: „Јес вала, бленуо


Мерачити

-          Е овај се намерачио на ону, па то ти је!!!
-          Па што теби смета, мерак му... Запала за око... И ти би се намерачио но немаш да ти не кажем шта, но имаш да ти опет не кажем шта.
-          Е вала, све си реко иако ништа ниси реко, а ја... Па ја ћу да ти доакам за то, кад тад. Намерачио си се на погрешог а то још не знаш.  


Буљити

Још увек се сова у неким крајевима зове буљина због избуљених очију...
„Избуљио се ко буљина на мене Милисав само зато што сам му реко да не може да прерипи поток“... Ни реч није реко но се залетео... И ене га сад како се укочањио... Смрзли му се и скочањили и шлофијанка и шифонске гаће... Ма још нешто му се скврчило ал то није за причу. Тако ти је то кад се по мрзлину поток прескаче. А мого је, није да није, мого је...“ Шта је све Милисав мого није Радисав не теде наглас тео да каже, а вала ни његова жена о то није ни зуцнула. Јес вала...


Вероватно има још свашта нешто да се допише, још вероватније је да ћу кад тад дописати, али, ево баш сада, ко никад пре, не пада ми ништа на памет сем шушкавца, Трста и гондола, „Говори српски да те цео свет разуме“,  информације да је распикућа Тито задужио целу Југославију двадесет милијарди долара, а да сад скоро свако мало веће насеље толико утроши да би само окречило оно што се у његово време саградило... И... Немам појма зашто ми паде на памет политичар Радоман Божовић који се некад давно ко геометар шпартао по земљи Србији да би школе отварао, исте оне школе које су биле верна копија Потемкинових села, значи напред фасада и фанфаре, а иза подупирачи ил’ шпрајцеви... Таман тедо да поменем фироге, ал' нећу... После и ту реч морам да објашњавам...

И после свега, ево сад, из места, уступачке рипам...  Одох да се упиљим у нешто конкретно ко заљубљени тетреб...  Веровато ће да буде сокоћало и покушај да нађем како се зове женка тетреба и мужјак корњаче и жирафе...
Доста је било подглеткивања, провиривања, зиркања, звиркања, очијукања, кибицовања, шацовања, ждракања... време је да се дангубица скрати... И... Кад поменух реч Доста, паде ми на памет, опет, како су говорили наши стари: „ Никад доста док не оста“. 
Ајд у здравље... Остајте ми живи и здрави...


                                     Нада Петровић



Нема коментара:

Постави коментар