субота, 26. новембар 2016.

Нада Петровић / Стопу по стопу ћутке


Стопу по стопу ћутке

Корак по корак
кроз пустињу и пустару
кроз гладне године које се ређају
крај пресушених извора крајпутних
засути кишом куршума
тучом из ведрог неба
очима испраним од суза
душом неутешном и рушном
наручја празних сањамо јаук из сепета
и мач над главом који се клати
трзамо се у сну и загледамо у сенке
те стоглаве крвопије и душеваднице
како се домунђавају
како нам и тај један једини пут 
обрушавају и урушавају
како реже и режу реч као да је колач славски
а славу и преславу заборавили
обневидели од безверја и неверице
скидају маске као да не знамо
да испод сваке од њих не постоји лице
но рачвасти језици којим палацају 

Стопу по стопу ћутке
тишина одјекује трагом бескућника
постасмо скитнице и успутници 
који на путу ка гробљу завиде мртвима
а за то време кости се под земљом преврћу
и шкрипе и шкргућу и хтеле би да смоницу                                                                        разгрну
да нас пригрле и заштите и склоне од                                                                                  злотвора
и слепаца који нас у нове безданице воде
као да нам није доста јама и кама
цео нам живот оде а ми и даље корачамо.


Нада Петровић



Нема коментара:

Постави коментар