Без аманета
И зар мора тако,
оџак да склизне,
слемењачу уруши,
зидове разниже,
и скућено раскући
и укућене обескући?
Верижњаче ветрометини,
икону славску пепелу,
кандило ко да никад није,
а све зарад ничега?
Зар је ништа важније од свега?
Како укућанин у ништа да се сакрије од звери?
Која врата домаћин да отвори и дочека ако нема ни дирека?
Како ћемо, роде, без зидова за опело, у црну земљу?
И она ће бездомне да нас избаци.
Зар да нам костима орлушине гнезда праве,
да нам се и срж изгуби међ изгубљенима?
Кажите ми шта деци да кажем на самрти,
чиме да их научим и посаветујем,
шта да им у аманет оставим?
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар