Прошле
године на данашњи дан ми је стигла једна од најдражих критика коју сам добила
преко друшвене мреже. Дословце је гласила:
„Eto iza nje je njena slava i gostinski kolac.
Njen andjeo zastitnik i Andjeo njene slave. Naravno nije me pozvala. Samo svoje
prijatelje to jest one koji je vole. I svoju rodbinu. Nisam ni htjeo da budem
pozvan niti tuzan.
Ali neki me vrag u meni natjera da uzmem sa svoje
police njenu knjigu. Ja mjesto andjela u sebi nosom nekog vraga koji me uvjek
odvuce k vragu.
Dakle o ovom sam htjeo. Ljepo ja sjednem. I to na
svoje dupe. Navodno sam cuo da malo ljudi se usudi sjesti na svoje dupe. Obicno
neko mi rece ljudi sjede s tudjim. S tudjom glavom misle ma i s tudjom glavom
seruckaju.
Neko rece i to je ljudskost. Vjerojatno kopi
ljudskost. Dakle krenuo sam da citam onako polako. Nije mi to bas bilo pametno.
Odjednom sam bio u dolini tuge i promasaja zivota.
Odjednom sam znao da je zivot promasaj. Da se
radjamo glupi uvjek na svoj nacin. Da je zivot pakao i raj koji cekamo, nasao
da sam laz.
Nadjoh se izgubljen u velikom promasaju. Saznah
da je zivot samo nasa vreme koje ide kraju.
Nema kod Nade osbnih sudbina, pise o kolektivnoj
tragediji duha. O narodu koji uvjek dovoljno voli da bi patio.
Sudija naseg licemjerstva i nasih lazi. Volio bi
da sam nasao samo jedan osmjeh. Ali nisam, Nada je pjesnik vremena u kom smo.
Vremena u kom smo pogresno birali.
Izabrali smo svjet koji iscezava. Znam Nado da je
tako. Tvoja je knjiga je za jake. Ne za mene ja bi osmjeh Nado i nadu Nado.
Bacio sam knjigu od sebe i poceo da placem.“
Данас ми ФБ нуди опцију да погледам успомене, а
међу њима је и ова објава. ( Да напоменем да је ово осврт који је написао Слободан
Мркојевић, песник измаштаних, понекад и из љубави измештених светова). Добро је
док имамо драге успомене, макар те успомене биле виртуелне. Да, добро је...
ПС... Тада је заједно са освртом-записом стигла и
ова фотографија... И за једно и за друго му се од срца захваљујем.
Нема коментара:
Постави коментар