Nada Petrović / Sada nije važno

Sada nije važno

Sada nije važno da li je bila voljena
i da li je volela
koju je beletristiku čitala
da li je iz biblioteke ili je tek kupljena,
možda je i njena knjiga u njenim rukama
nulti primerak gde još jednom proverava svako slovo
nije bitno ni to da li je držala dijetu danima unazad
ili se u toku sledećih nekoliko meseci nagojila
da li je bila u vagonu na putu bez povratka
ili se vraćala u rodni dom
Sada ništa nije važno sem mog osećanja
da je to majka još nezačetog Kastanede
koji je napisao rečenicu koja me kao senka prati:
„To, što radiš u ovom trenutku,
sasvim je moguće da će se ispostaviti
da je to tvoj poslednji čin na zemlji.
U svijetu ne postoji sila
koja bi mogla da ti garantuje
da ćeš poživjeti još barem minut.“
Sada nije ništa važno sem tog minuta
u kom mogu da sanjam otvorenih očiju.

Nada Petrović

Мирослав Б. Душанић / Стрпљивом пријатељу

Стрпљивом пријатељу

Не пишем ја поезију. Њу препуштам
онима, чији је то занат. Они познају
теорију, значења, структуру, језичку
динамику, законитости, форму...

Ја сам један од искушеника ријечи.
Ходочастим по мом нахођењу.
Некада данима газим кроз мочваре,
ускачем у ровове и дрхтим као прут.

Немам никакво објашњење за то.
Али кад се одлучим понирем смјело.
И сасвим ми је свеједно, да ли је то
Источни фронт, или Борхесов сан.

За мене је вријеме безвремено. Зна
ноћ да ми буде дан пун свјетла, или
сасвим обрнуто, дан мрачнији и од
оне језиве Бартоломејске ноћи...

Мирослав Б. Душанић

                              Fotografija Nade Petrović

Горан Ранчић / На калџерелсћи макадам

На калџерелсћи макадам

или
Рани куче да те лаје

Убаво наш народ орати; кучиште које уапе некуга за ногу, ако га не утепаш, јутре че уапе некуга за шију. Ако ли пропуштиш прилику има те мукавачћи уапе, кад се најмалко надаш. Убаво наш народ некада оратил, ал џабе народна памет, са пцета завладала, параграфи ји штите. Са да утепаш куче има си главу вржеш. Са ти је поскуп живот од куче него ли од човека, дотле смо га докарали. Оно, право да ви оратим има и човеци који су по зли од пцета. Има. Ете, куде да појдеш некоје се слепута. Какво да си заработил има се пришљамчи, да те заорачује од разне дилиндије, само да те издангуби, док се обрнеш сльнце падло на Прибавицу, а ти неси поорал њиву, ил некво друго... Џабе га ти напцујеш кад си отиде... Ал, мора му пристањујеш, ако прајиш оглушци на њиговете орате и гледаш си работу, има се расрди на теб и има ти некьв пакос напраји. Закасотина сас такви, нит се терају нит се воде.
Е, тија, најде ме у садење сливе. Одока ме од пут. Кад пријдо до њег, одма извади шибицу, сети се- дошьл да се очеша једну цигару. Ма ако пројдем сас једну и некако, ал тој се запасе у орату док ти не отиде паклица. Видо ја како поглеџује у паклицуту од цигаре, ја си јадан поглеџујем у слнце, страујем како нема постигнем да засадим њивуту. Дадо му цигару, кво чу, и ја задувани. Појде ората:

- Од наше ли си садиш ил од странсће?- заорачује се он.
- Од некве русће сливе, право да ти кажем чул сам по народ да се при нас убаво показале...
- А што си толко одступил од меџу, од комшију ли те стра?
- Ма, јок братће. Очу си живујем с комшију, ете, што да се замеримо, и овак се село испразнило, још ако се не подносимо, скроз че га утупимо...
- А, тека ли је, отидо си, немаш рећију да ти прајим још друштво...
- Добро, ајд у здравје!

Отиде си оклапината и ја си настави садење сливе и мислим си; како се лько курталиса од будалу.
Тека у први мрак заврши, некако, на једвите јаде, и појдо си дом. Тамьн пристидзам, тудека прекај комшијину плевњу, (од тог комшију што смо меџници там кудето сади сливе). Ете га комшија на капију, изрипи пред мен, накострешил се ко квачка и одма распали:

- Насади ли сливете, комшијо, а?- питује.
- Једва некако.
- Па малечка ли ти је твојта њива, па си нацицкал сливете на саму меџу, да ми праје ладовину. Требе ли ја жито да сејем некада...
- Па неје тека комшијо, одокле ти тој... водил сам ред...
- Ти си мислил нече ми кажу...?
- Ма куј те подзкну сас такву орату, мајке му га чешће...?
- Ееее, па пројде онија, оточ, и рече ми, неси тел да му дадеш цигару и затој те издал при мен...

Те, због таква пцета се носи камик у џеп.

                                                                   Горан Ранчић

                                                             Fotografija Nade Petrović

Нада Петровић / Растопљено олово

Растопљено олово

Читам у новинама најаву за сутрашњи дан: „...у вежби на батајничком аеродрому учествоваће припадници 173. падобранске бригаде Војске САД из Вићенце у Италији, падобранци Војске Србије, као и два транспортера Ц-130 из 86. Ваздухопловног пука из Рамштајна у Немачкој.“....

Док читам сећам се песме Анђелка Анушића коју је на свом блогу Мирослав Б Душанић пре 3,5 године поставио:

Тужбалица за кућом

у пужа ме претвори

Господе,

па гдје ми je глава ту и кућа,

гдје плућни писак

ту и држава

нек сам и пузав и љигав

Господе,

само нек сам кућаник,

нек ми je кућа и дом и држава

нек сам плијен

и змији и орлу и соколу

Господе,

само нек ме не стигне клетва бездомника

само да ме не стигне Онај

што у шуму шаље и звијери напујдава

ако ми у кућу пуцају Господе,

нек ме убију с њом заједно,

да издахнем на прагу

под својим кровом,

само да се не потуцам ко бескућник

у свијету без дома и државе

нек ми се пуж-кућа Господе,

ни на једну страну свијета не отвара:

све су ми отишле у бестражје

Анђелко Анушић

Читам, сећам се, преслишавам се... И у себи плачем. Капљу по души сузе као растопљено олово.

                                                               Нада у невиделици

https://miroslavdusaniclyrik.blogspot.rs/2014/01/blog-post_3287.html

Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић / Голоруки

Голоруки

Постали смо прах и пепео.
Пси рата и пси мира нас запишавају.
Постасмо граничник међаш на "њиховој" територији
коју обележавају сваког дана по неколико пута,
претворише нас у смоницу и јаловицу, го камен,
зачепише луле на нама па смо кладенци пресушени,
Откинуше нам тек израсла крила да не летимо,
затворише тешке капије да не изађемо,
замандалише браве да не уђемо,
Сад на ничијој земљи,
иако нам је тапија у рукама,
голоруки, ујаловљених мисли,
утучени у појам и отупели,
инаџијски наглас ћутимо
и ућуткујемо оне који би да певају
„Востани Сербие, давно си заспала“.

Нада Петровић

Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић / Хвалим се а плакала бих

Хвалим се а плакала бих

Има још једно за хвалу и похвалу... Међу данас купљеним књигама су и:

-  Драмски списи- Јована Ст. Поповића 1903.г. апсолутно неотварана

-          Изабране песме Весне Парун такође неотварана

-       Мој круг кредом Исидоре Секулић неотварана иако има број градске библиотеке налепљен ( писма наше Исидоре)

-          И још преко овога 7 књига енциклопедија, антологија, романа, колумни ( брат брату 5 кила) ...

Мајко моја чиме се ја хвалим? Зар је за похвалу живети у земљи где једно пишање у аутобуској станици кошта колико две књиге значајне за нашу књижевност?

                                                 Нада Петровић 

Нада Петровић / Која ли је будућност народа који књиге баца???

Била сам на сајму свега и свачега од мангулице и које чега још... Било је ту и сирева и ракије и куваног вина. Могли су да се нађу и ручни радови и мини тор са малим животињкама које су део лутрије... Видела сам и репроматеријал за декупаж и декупаж одрађене кутијице. И онај колач са роштиља за ког се уста пуће док се на мађарском изговара куртош... Налетела сам и на мед и медовачу и загледала шта би могло да се понесе као сувенир, значи да се не поквари док кренем, да се не поломи док путујем...

 

На фотографисање сам заборавила када сам видела шлепер књига како се изручио у кутије... Заборавила сам и храну и воду док већину нисам прегледала. Када су ми рекли цену замало што нисам рекла „Враћај у камион, све то иде за Шумадију“...

И... Па ево... У следећих неколико објава ћу да објавим понешто од онога што сам накуповала... Не знам како ћу све да понесем и пренесем... Ако овако наставим нема мени, због књига, из Суботице мрдања...

     

Слике свега и свачега избацих овде, ал када сам видела књиге заборавила сам да фотографишем. Зато, и не само зато, уместо фотографије песма:

Васко Попа - Косово поље

Поље као свако

Длан и по зеленила

Млад месец коси

Пшеницу селицу

Два укрштена сунчева зрака

Слажу је у крстине

Кос наглас чита

Тајна слова расута по пољу

Божури стасали до неба

Служе четири црна ветра

Сједињеном крвљу бојвника

Поље као ниједно

Над њим небо

Под њим небо

(Косово поље припада збирци песама Усправна земља. Збирка има 5 циклуса: Ходочашћа (7 песама), Савин извор (8 песама), Косово поље (7 песама), Ћеле – кула (7 песама) и Повратак у Београд (7 песама).)

И хтедох да више ни реч не напишем, али питам се која ли је будућност народа који књиге баца у контејнере и продаје их у бесцење... У ствари ништа се не питам, одох да прегледам и остале књиге које сам купила.

                                                             Нада Петровић 

ПС: Била сам и на вашару илити сајму... Други су носили чварке и панчету, ја књиге... Док сам се сабирала колико сам пара дала за бисерје ухвати ме поново туга за пријатељем кога више међ нама нема. Био је и још увек је један од најбољих наших песника, а ни једну књигу никада није објавио. Можда сам овде мало наслутила зашто је тако, јер Васко Попа и његова Усправна земља кошта мање од 5 комада најјефтинијих цигара... 

Нада Петровић / Само ми се чинило...

Нада Петровић / Само ми се чинило... 

Пре два дана умро ми је пријатељ, песник... Због сваке његове песме сем постајала бољи човек. Али данас ме је уплашила тишина у соби смештаја, у граду у ком сам због посла... Уплашила ме је бол која је надолазила као квасно тесто и која је почела да ме гуши... Изашла сам са циљем само да ходам и не мислим ништа... И ходала сам... И разговарала са људима... и свратила до старинарнице... И била у галерији слика која је уједно и радионица за рамљење... Упознала сам сликара, професора у пензији ликовног, чија је жена пре тридесетак галерију отворила.

Дозволио ми је да фотографишем, љубазно објашњавао технике, своја гостовања у колонијама, изложбе самосталне. Рече да је са изложбом акварела давно, давно, гостовао и у Крагујевцу.

Стајала сам у тој просторији и чинило ми се да се бол на тренутак повукла, да је сликама оставила место... Само ми се чинило...  

         Акварел, ова уска слика, има цену 4000 динара

            Овај акварел има цену 2000 динара

                                                                         Нада Петровић 

Нада Петровић / Страшила и плашила

 Страшила и плашила

Преко пута Гимназије старинарница... Зацртала сам у себи да ћу покушати да скинем цену за оно страшило и да га купим... Сећате се страшила за кога замало да кеширам преко 7000 динара то јест 60 еврића, па сам одустала када сам се сабрала и одузела (више одузела него сабрала) схватајући да ћу да се смрзнем ако се продужим више него што је губер дугачак.

Улазим у продавницу, вртим се ко маче око вреле каше, крадом бацам поглед на „моје“ плашило, ал рекох: Нећу одма', ако примети продавац ништа од ценкања... Запиткујем шта је ово шта је оно, пошто је, идем у угао где стоје књиге, рачунам бар њих могу да купим, оне су још мало па бадава... Али цврц... Нема књига... Тек после десетак минута схватам да су избачене, да су вероватно гурнуте у онај степенишни простор без светла и запутим се у тај простор као у тунел.

Успут апаратом блицам лево десно... Успоут сазнајем да је цртеж на ком се не види ко га је омалао 100 еврова... Успут сазнајем да су неке фигурице које ми у око упадају и којих има за кипер пун од једне црвене па навише...

Значи, свесно идем у мрак да прекршим себи дато обећање да нећу ни једну једину књигу да купим више... А и како ћу кад не знам у шта ћу да спакујем гардеробу када ће кофер, још мало па вишљи од мене, да буде пун књига... Једина ми је утеха да се у мраку најлакше крше обећања...

И... Излазим из мрака... Моје светло на крају тунела је Просветина књига из 1950. године,  осликана и укоричена „Хиљаду и једна ноћ“, Зона Замфирова из 1907. и нови новцијати „Љубавни круг“ Б. Стевановића да комплетирам његова дела... А цена... не бих сада о цени, довољно је да вам кажем да сам на оно страшило заборавила... За то једно једино намалано платно овде може да се купи преко 70 оваквих бисера...

Што се тиче слика, значи одустајем... Када се вратим у Шумадију узећу боје и папир, лепак, маказе; ма узећу било шта што ми под руке падне па чим ове књиге исчитам има да се бацим на сликање... А можда, можда, оставим на зиду оне празне рамове... Таман су се посетиоци навикли а деца ме задиркују да им моја уметничка инсталација личи на цаканине из Отворених врата...

И... Да не заборавим... Ако изнова себи обећам било шта у вези куповине књига, не верујете ми... Што се књига тиче моје обећање не вреди ни колико зрно проса. А за остало моја реч је ко станац камен, ево на пример још у ни један бутик нисам ни малићем ножним ступила.  

Него... Заборавих да вам кажем зашто се нисам ценкала... Наиме док сам загледала старинску машину за пеглање која је претворена у сточић и којој постоље личи на оно које имају Сингерице, уђе једна госпођа и продаде једанаест фигурица за 2000 динара... Ни једног се тренутка није ценкала нити покушала да повећа цену. Вадила је из торбе, као да се стиди, и спустала на сточић... Како ја онда да се ценкам? Како кад знам да продавац неће да спусти цену? Поново сам била једини купац, а и он од нечега мора да живи... Само што се од мог пазара неће баш овајдити. Не знам да ли сам вам рекла да он књиге узима само и једино онда када не може да одбије, наиме, како рече: „ Дошло време кад књиге нису на цени...“

                                       Нада Петровић 

Нада Петровић / Корак по корак...

Корак по корак...

Корачам већ познатим улицама. Немам онај почетнички страх да ћу да се изгубим. Проналазим орјентире које сам раније регистровала. Више немам осећање да куд год кренем лево или десно да је право...

Корачам намерно преко туске калдрме, а не асфалтираним тротоаром. И сетих се забелешке коју сам јутрос убележила у роковник:

„Читам на ФБу:

- „Косово је срце Србије“

- „ Скадарлија је срце Београда“

- „КиМ дамо, калдрму не дамо“

Читам и све се мислим: Учитељице никад ти нећу опростити што си ме научила слова... Много је лакше живети ( и умрети) у незнању... "

Корачам, корак по корак и себи чврсто обећавам да данас ни једну једину књигу више нећу купити... Обећавам иако знам да ћу убрзо обећање дато самој себи прекршити јер што се тиче књига ту мени обећања не важе.

                                                                    Нада Петровић

Нада Петровић / Ми то онако, сами

Не знам одакле да почнем... Одужио се дан... Чини ми се да сатима ходам улицама, исто толико да се задржавам у старинарици  и двапут по толико у центру Суботице на мини сајму свега и свачега од мангулице и још које чега од свачега...

Ал, ајд да кренем од почетка. Они који крећу од средине питање је да ли ће да стигну онде где су се запутили. Они што крећу од краја као да нису путовали.

Ми то онако, сами

У смештају питам шта бих требала још да видим или посетим у Суботици. Набрајају ми споменике, места, улице које треба да видим. Када им одговарам да сам видела, да сам посетила, да сам о томе након обиласка на нету читала, понешто научила, на крају један рече: „Одмарај данас, усталом не би било лоше да мало и спаваш, а уколико нећеш, обавезно, ма где да кренеш треба да посетиш најлепшу улицу у Суботици... Широку са калдрмом... Ту сам некада давно волео на коњу да прођем, да ослушкујем одјеке које ударци по камену потковицама стварају“. Не рекох му да сам кроз ту улицу прошла другог или трећег дана када сам овде стигла, да сам била одушевљена злаћаним сјајем који је висио са грана. Уосталом, зашто да изнова не прођем том улицом, у себи сам мрморила. Да видим како се људи боре са тонама и тонама опалог лишћа.

Када сам се ка тој улици упутила очекивала сам шуштање под патикама, али није га било... Коцке калдрме чисте а са леве и десне стране, за зеленој површини гомилице сакупљене... Питам младића који излази на улицу кроз високу капију где су им чистачи улица, како то да их нисам ни једном видела, а да је лишће сакупљено. Прво се помало збунио, а онда широко насмејао: „Па ми то, онако, сами... Свако испред своје капије... Не можемо да очекујемо да они све стигну и све одраде.. А сем тога, ово је наша улица, нама је најважније да буде лепа...“

Док он ово изговара сетих се једног од коментара који сам јутрос иза неког статуса прочитала... На профилној коментаторке девојка насмејана, млада и нашминкана, на зиду место становања Београд... А коментар дословце гласи: „... dodajem i konstataciju da bi bilo pohvalno da blagoizvole očistiti opalo lišće sa staza, jer kad preko toga napada kiša, pa lišće (prirodno) počne da truli, a na sve to zvizne sneg... Kliza se k'o ludo, svi ćemo noge izlomiti...“

И... Нема и... Насмејах се младићу и захвалих на објашњењу што се тиче чишћења улице па продужих даље. Корак по корак загледана у правилно распоређене гомилице.

                                                                        Нада Петровић