Нада Петровић / Страшила и плашила

 Страшила и плашила

Преко пута Гимназије старинарница... Зацртала сам у себи да ћу покушати да скинем цену за оно страшило и да га купим... Сећате се страшила за кога замало да кеширам преко 7000 динара то јест 60 еврића, па сам одустала када сам се сабрала и одузела (више одузела него сабрала) схватајући да ћу да се смрзнем ако се продужим више него што је губер дугачак.

Улазим у продавницу, вртим се ко маче око вреле каше, крадом бацам поглед на „моје“ плашило, ал рекох: Нећу одма', ако примети продавац ништа од ценкања... Запиткујем шта је ово шта је оно, пошто је, идем у угао где стоје књиге, рачунам бар њих могу да купим, оне су још мало па бадава... Али цврц... Нема књига... Тек после десетак минута схватам да су избачене, да су вероватно гурнуте у онај степенишни простор без светла и запутим се у тај простор као у тунел.

Успут апаратом блицам лево десно... Успоут сазнајем да је цртеж на ком се не види ко га је омалао 100 еврова... Успут сазнајем да су неке фигурице које ми у око упадају и којих има за кипер пун од једне црвене па навише...

Значи, свесно идем у мрак да прекршим себи дато обећање да нећу ни једну једину књигу да купим више... А и како ћу кад не знам у шта ћу да спакујем гардеробу када ће кофер, још мало па вишљи од мене, да буде пун књига... Једина ми је утеха да се у мраку најлакше крше обећања...

И... Излазим из мрака... Моје светло на крају тунела је Просветина књига из 1950. године,  осликана и укоричена „Хиљаду и једна ноћ“, Зона Замфирова из 1907. и нови новцијати „Љубавни круг“ Б. Стевановића да комплетирам његова дела... А цена... не бих сада о цени, довољно је да вам кажем да сам на оно страшило заборавила... За то једно једино намалано платно овде може да се купи преко 70 оваквих бисера...

Што се тиче слика, значи одустајем... Када се вратим у Шумадију узећу боје и папир, лепак, маказе; ма узећу било шта што ми под руке падне па чим ове књиге исчитам има да се бацим на сликање... А можда, можда, оставим на зиду оне празне рамове... Таман су се посетиоци навикли а деца ме задиркују да им моја уметничка инсталација личи на цаканине из Отворених врата...

И... Да не заборавим... Ако изнова себи обећам било шта у вези куповине књига, не верујете ми... Што се књига тиче моје обећање не вреди ни колико зрно проса. А за остало моја реч је ко станац камен, ево на пример још у ни један бутик нисам ни малићем ножним ступила.  

Него... Заборавих да вам кажем зашто се нисам ценкала... Наиме док сам загледала старинску машину за пеглање која је претворена у сточић и којој постоље личи на оно које имају Сингерице, уђе једна госпођа и продаде једанаест фигурица за 2000 динара... Ни једног се тренутка није ценкала нити покушала да повећа цену. Вадила је из торбе, као да се стиди, и спустала на сточић... Како ја онда да се ценкам? Како кад знам да продавац неће да спусти цену? Поново сам била једини купац, а и он од нечега мора да живи... Само што се од мог пазара неће баш овајдити. Не знам да ли сам вам рекла да он књиге узима само и једино онда када не може да одбије, наиме, како рече: „ Дошло време кад књиге нису на цени...“

                                       Нада Петровић