уторак, 14. новембар 2017.

Горан Ранчић / На калџерелсћи макадам


На калџерелсћи макадам

или
Рани куче да те лаје


Убаво наш народ орати; кучиште које уапе некуга за ногу, ако га не утепаш, јутре че уапе некуга за шију. Ако ли пропуштиш прилику има те мукавачћи уапе, кад се најмалко надаш. Убаво наш народ некада оратил, ал џабе народна памет, са пцета завладала, параграфи ји штите. Са да утепаш куче има си главу вржеш. Са ти је поскуп живот од куче него ли од човека, дотле смо га докарали. Оно, право да ви оратим има и човеци који су по зли од пцета. Има. Ете, куде да појдеш некоје се слепута. Какво да си заработил има се пришљамчи, да те заорачује од разне дилиндије, само да те издангуби, док се обрнеш сльнце падло на Прибавицу, а ти неси поорал њиву, ил некво друго... Џабе га ти напцујеш кад си отиде... Ал, мора му пристањујеш, ако прајиш оглушци на њиговете орате и гледаш си работу, има се расрди на теб и има ти некьв пакос напраји. Закасотина сас такви, нит се терају нит се воде.
Е, тија, најде ме у садење сливе. Одока ме од пут. Кад пријдо до њег, одма извади шибицу, сети се- дошьл да се очеша једну цигару. Ма ако пројдем сас једну и некако, ал тој се запасе у орату док ти не отиде паклица. Видо ја како поглеџује у паклицуту од цигаре, ја си јадан поглеџујем у слнце, страујем како нема постигнем да засадим њивуту. Дадо му цигару, кво чу, и ја задувани. Појде ората:
- Од наше ли си садиш ил од странсће?- заорачује се он.
- Од некве русће сливе, право да ти кажем чул сам по народ да се при нас убаво показале...
- А што си толко одступил од меџу, од комшију ли те стра?
- Ма, јок братће. Очу си живујем с комшију, ете, што да се замеримо, и овак се село испразнило, још ако се не подносимо, скроз че га утупимо...
- А, тека ли је, отидо си, немаш рећију да ти прајим још друштво...
- Добро, ајд у здравје!
Отиде си оклапината и ја си настави садење сливе и мислим си; како се лько курталиса од будалу.
Тека у први мрак заврши, некако, на једвите јаде, и појдо си дом. Тамьн пристидзам, тудека прекај комшијину плевњу, (од тог комшију што смо меџници там кудето сади сливе). Ете га комшија на капију, изрипи пред мен, накострешил се ко квачка и одма распали:
- Насади ли сливете, комшијо, а?- питује.
- Једва некако.
- Па малечка ли ти је твојта њива, па си нацицкал сливете на саму меџу, да ми праје ладовину. Требе ли ја жито да сејем некада...
- Па неје тека комшијо, одокле ти тој... водил сам ред...
- Ти си мислил нече ми кажу...?
- Ма куј те подзкну сас такву орату, мајке му га чешће...?
- Ееее, па пројде онија, оточ, и рече ми, неси тел да му дадеш цигару и затој те издал при мен...
Те, због таква пцета се носи камик у џеп.

                                                                   Горан Ранчић

                                                             Fotografija Nade Petrović

2 коментара:

  1. Ал` си на'ла слику, сестро. Сва ка ти час`

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Skoro svaka naša reč ima rep, pa nikako da prozrem da l je ovo pohvala ili pokuda :)... Hvala na komentaru, Jagodinski... A u ime Gorana Rančića hvala na čitanju.

      Избриши