субота, 11. новембар 2017.

Нада Петровић / Ми то онако, сами





Не знам одакле да почнем... Одужио се дан... Чини ми се да сатима ходам улицама, исто толико да се задржавам у старинарици  и двапут по толико у центру Суботице на мини сајму свега и свачега од мангулице и још које чега од свачега...
Ал, ајд да кренем од почетка. Они који крећу од средине питање је да ли ће да стигну онде где су се запутили. Они што крећу од краја као да нису путовали.



Ми то онако, сами

У смештају питам шта бих требала још да видим или посетим у Суботици. Набрајају ми споменике, места, улице које треба да видим. Када им одговарам да сам видела, да сам посетила, да сам о томе након обиласка на нету читала, понешто научила, на крају један рече: „Одмарај данас, усталом не би било лоше да мало и спаваш, а уколико нећеш, обавезно, ма где да кренеш треба да посетиш најлепшу улицу у Суботици... Широку са калдрмом... Ту сам некада давно волео на коњу да прођем, да ослушкујем одјеке које ударци по камену потковицама стварају“. Не рекох му да сам кроз ту улицу прошла другог или трећег дана када сам овде стигла, да сам била одушевљена злаћаним сјајем који је висио са грана. Уосталом, зашто да изнова не прођем том улицом, у себи сам мрморила. Да видим како се људи боре са тонама и тонама опалог лишћа.


Када сам се ка тој улици упутила очекивала сам шуштање под патикама, али није га било... Коцке калдрме чисте а са леве и десне стране, за зеленој површини гомилице сакупљене... Питам младића који излази на улицу кроз високу капију где су им чистачи улица, како то да их нисам ни једном видела, а да је лишће сакупљено. Прво се помало збунио, а онда широко насмејао: „Па ми то, онако, сами... Свако испред своје капије... Не можемо да очекујемо да они све стигну и све одраде.. А сем тога, ово је наша улица, нама је најважније да буде лепа...“


Док он ово изговара сетих се једног од коментара који сам јутрос иза неког статуса прочитала... На профилној коментаторке девојка насмејана, млада и нашминкана, на зиду место становања Београд... А коментар дословце гласи: „... dodajem i konstataciju da bi bilo pohvalno da blagoizvole očistiti opalo lišće sa staza, jer kad preko toga napada kiša, pa lišće (prirodno) počne da truli, a na sve to zvizne sneg... Kliza se k'o ludo, svi ćemo noge izlomiti...“


И... Нема и... Насмејах се младићу и захвалих на објашњењу што се тиче чишћења улице па продужих даље. Корак по корак загледана у правилно распоређене гомилице.



                                                                        Нада Петровић 




Нема коментара:

Постави коментар