недеља, 05. новембар 2017.

Нада Петровић/ Жуте дуње



Фејсбук је лажљиви гутач времена. Чини ти се да си тек минут два крај њега а он прогутао неколико сати живота, неколико изгубљених сусрета, неколико места где смо могли да одемо, или књига које смо могли да прочитамо.
Фејсбук је лажљиво огледало... Тера нас да трчимо и када немамо снаге, да се упињемо из петних жила да останемо на површини, да на себе скренемо пажњу, да други знају да постојимо...
Фејсбук је лажљиво доконо сокоћало због ког смо многе лепе ствари пропустили, неких других добрих навика се ослободили, неколико килограма додали...
Фејсбук уопште не волим... Али... Постоје људи које на фејсбуку из душе волим, иако се никада нисмо срели... Људи са којима ми се чини да смо били једна душа у неком ранијем животу... Људи који ми недостају када их на фејсбуку нема.... Људи који су учинили да будем бољи човек... Људи за које не бих знала да постоје само да није фејсбука...
А сада, баш сада ми недостаје један песник, громада од човека, кога већ неколико недеља на ФБу нема... Неко за кога се сваке вечери молим да се врати, да буде и јесте...


  



Нема коментара:

Постави коментар