Nada Petrović / Bez pokreta

Bez pokreta

Ovde je vreme davno stalo,

ništa se ne kreće niti pomera,

kao mehur vazduha u ledenici koja visi sa strehe

i čeka razvigor proleća na isti način na koji ja čekam

da me neko zovne, bar odjek zovke da doleti,

a do tad bez pokreta, sa pogledom razapetim na zidove,

odustala od koraka kojima bih mogla prostranstvo da merim,

od sećanja koja kaplju kad god se skine pokorica zaborava,

od čekanja da promaja udari i pocepa zavesu paukove mreže

u kojoj su obezglavljena sva nadanja da će kad tad biti bolje

jer boljitka nema u zemlji gde je zaustavljeno sve, pa čak i vreme.

                                                      Nada Petrović

Gramatika smrti Imenice / Dušan Stojković

Gramatika smrti Imenice

Pre godinu dana je objavljeno da se u zemlji Srbiji svakodnevno izvrše 4 - 6 samoubistava i da smo po broju samoubistava prvi u Evropi... To mi danas pada na pamet dok čitam nasumično izabranu pesmu iz knjige Gramatika smrti Imenice ( Antologija pesama pesnika samoubica koju je uredio Dušan Stojković).

Zbirke pesama nikada nisam mogla da čitam u dahu... Jednu, dve, najviše tri dnevno... Sa iščitavanjem ove Antologije ide još sporije... Nakon prve pročitane ostavljam knjigu, vraćam se  istoj pesmi, iznova je ostavljam i iznova vraćam i vidim da još uvek  „Gori ponoćna lampa“

Džimi Hendriks ( 1942 - 1970)

GORI PONOĆNA LAMPA

Zora je mrtva

a i dan.

Osta jos samo somotski Mesec,

dobro znan.

Inače, celog sam dana

bio sam.

To je i više nego dosta

da čovek skoči s mosta.

A ja, uprkos zori,

puštam ponoćnu lampu da gori.

Blago nasmešena tvoja slika

na namrštenom mome zidu jos visi.

Niti mi smeta, niti me čika,

samo je šteta

što te sve teže vidim sada,

sada, dok po njoj prašina pada,

a tvoja zaboravljena naušnica

leži na podu, satima i satima,

hladno suočena sa vratima,

Dok ja, uprkos zori,

puštam ponoćnu lampu da gori.

               ( Prevod Dragoslav Andrić)

                                          Zabeleška  iz dnevnika  Nade Petrović

Нада Петровић / Употреба времена

 Употреба времена

До пре десетак година сам знала шта желим и покушавала да своје жеље остварим... Нисам се обазирала на препреке, нисам размишљала о томе да је живот тежак, нисам се предавала, нити тонула... Другари би ме понекад питали како све успевам, а ја сам уз осмех одговарала: „Када непливача баце у воду има два избора: или да потоне или да проплива“... Тада сам се копрцала како сам знала и умела, млатила и ногама и рукама и успела да не потонем, онда ми је неко дошапнуо да се залуд трудим, да је обала далеко, да је снага на измаку... А онда је неко други то исто поновио, па онда у хору сам исто то чула и то од људи који нису ништа урадили да би им живот био бољи... Замало тада од себе да одустанем, али изнова сам пронашла излаз, плутала сам и дозвољавала да  ме плима и осека носе у периодичним циклусима ка обали или ка пучини...

Почетком ове године и томе је дошао крај... Оног тренутка када сам почела да се у мислима враћам у прошлост, да сабирам и да одузимам где сам била, а где сам сада, изнова сам схватила да је дошло време или да се предам или да се борим... Тапкање у месту је боље од некретања, али тако се нигде не стиже... Питање које сам себи поставила је да ли кроз годину дана, кроз пет година или кроз десет желим да и даље себе питам куда и како даље, а да се успут не померам... Нико ми не брани да свој живот упропастим, али да ли то желим, да ли је то мој избор?

      

Да... Последњих неколико година шта год сам почела да радим нашао се неко да ми каже како од тога вајде нема, како нећу да успем, како је све узалуд... У том тренутку нисам размишљала ко ми говори већ шта... Ево ме сада како се нисам одмакла ни педаљ од онога где сам тада била... Понекад ми се чинило да сам већину ствари које сам знала, радила и које су ми причињавале задовољсто, у међувремену заборавила... То понекад сам одбацила оног тренутка када сам прочитала шта је Фројд рекао: „Пре него што дијагностификујете код себе депресију и ниско самопоуздање, обавезно будите сигурни да нисте окружени идиотима.“

На путу ка себи схватила сам да ми највише од свега недостаје времена да урадим било шта... И то ме је збунило... Раније га је било на претек, све сам могла и све сам стизала... Очигледно да негде грешим... Али грешке су ту да би се на њима учило...  То је једна од лекција која ми је сто пута поновљена још у основној школи... Значи, потребна је организација, план, анализа, акција... А за све то нашла сам одлично упутство у књизи: „Употреба времена“ са поднасловом „Метод и психологија тајм менаџмента“, аутора Бранислава Чукића ( 1998. година)... Књижица може за сат, највише два, да се прочита, али ово је књига која се увек и изнова чита и то сваки пут када нам се учини да време ради против нас или да се ми не сналазимо у времену које нам је на располагању... Време је релативна категорија када се гледа из угла да је свима нама дато 24 сата свакодневно... Сваког боговетног дана имамо сви ми само својих 1440 минута и само од нас зависи шта са њима... Мој предлог је, за почетак, да прочитате књигу коју ја изнова читам и да одмах након тога проверите каквим сте људима окружени...  Да не дозволите себи да упаднете у депресију од које је минимум четвртина људи у Србији оболело, како рекоше у некој емисији... Можда и јесте изнет прави податак, али ја немам времена да болујем од болести које пре пола века нису постојале и које су, како ми се чини, измислили они који нису знали шта ће са својим временом.

                                                                          Нада Петровић

 

Нада Петровић / Књиге и писци без педигреа

На данашњи дан, пре годину дана, забележила сам у дневнику:

„Оно и ово време... Или... Књиге и писци без педигреа

Некада давно плашила сам се само будала, наркомана и пијандура док сам ишла од тачке А до тачке Б... Постојала су места која је требало заобилазити у широком луку, постајале су трасе којима се ишло слободно, као по сопственом дворишту... Некада давно...У било ком граду, у било ком времену, могла сам и смела главном улицом... Некада давно...

А сада... Посматрам људе, док стојим на аутобуским станицама, док шетам тротоаром, док прелазим са једне на другу страну улице, док тапкам и трупкам у редовима... На сваки јачи звук већини прође дрхтај лицем, сакупе рамена као за ударац, савију главу, гледају у земљу... А мањина одмах спрема гард, привлачи лактове слабинама, стеже песнице... Једни говоре тихо, као да шапућу, други за нијансу јаче него што је потребно да их чују они којима се обраћају... И уместо људске дије осећа се страх како избија из уста, из гласа, из пора, из погледа...

Са тим мислима сам данас на аутобуском стајалишту проверавала ред вожње, када сам чула да неко иза мојих леђа нешто говори... Окренула сам се нагло, са осећањем да ми неко дише за вратом... Да проверим да ли је лице знано... Нигде никог... Крај бетонске ограде која раздваја тротоар од стрме обале Лепенице празнина... Само једна књига у прљавој води... Неколико сувих листова дрхте слично лишћу које се задржало на голим гранама... Ослушкујем... То реченице са ветром разговарају... Поверавају тајну о словима и о бескрају... О страху и о апсолутној слободи... И још о које чему што нисам до краја саслушала, журећи да се склоним... Ипак је ово време где се треба што мање напољу задржавати... У близини су људи који књиге (и писце без педигреа) даве у устајалој води...“

Ништа се није променило сем страха... Он је постао опипљив... 

                                                              Нада Петровић

(Фотографија је са нета... Нема име аутора... )

Нада Петровић / Обичај

Обичај

У њиховом завичају

кад домаћин куће умре

рашире му се прсти.

Кроз њих се проспе

рженица невејана

да не би мал и са њим све добро

са собом покојник однео,

а ако понесе да му испада

и да му се ништа у длану не задржи

                                  Нада Петровић

Објављено у Савременику бр 168- 169 2009

            

Нада Петровић / Отшкринута врата и 2 песме Зорана Милића ( Вражогрнац 1940 - 2007 Београд)

Одшкринута врата

Данима позивам пријатеље песнике да ми кажу који је књижевни часопис још увек „жив“ и да ми пошаљу емаил адресе... И да ми успут кажу где се објављује ни по бабу ни по стричевима...  Изгледа да узалуд покушавам... Нико се позиву не одазива... Кад се све сабере и одузме остаје ми да останем онде где јесам по принципу и за ту где јесам нисам... Ма ко ми крив када сам се пре 7-8 година сама склонила и међ’ четири зида завукла?

Али, није све баш толико црно, било би још црње да се један другар не одазва и да ми преко седам гора и седам река не добаци „Исток“... Нисам ни знала да на истоку има нешто ново; на западу ништа ново, знам...

Е па данас, стиже на ред да отклопим корице и уђем у кућу речи... И прво налетим на песме које ми баш пријају... Песник Зоран Милић ( Вражогрнац 1940 - 2007 Београд)... Једна од њих је баш као створена за данашњи дан...

Свећа

Црни се свећа

на небу

света

Осветљава

Пола света

Осветљено

Пола се у свећу

Претвара

И друга је у истој равни:

Ујед

У свакој змији

Језик

На сваком језику

Отров

Ко први проговори

Заћутаће

Занавек

И шта да кажем после свега? Ништа. Ништа сем хвала дародавцу часописа који ми је отшкринуо врата Милићеве поезије...  A и онима који се нису одазвали хвала, јер ко зна зашто је то добро...

                                               Нада Петровић

Нада Петровић / Делић избегличког дневника Слободана Мркојевића

Понедељак... Један од оних ледених дана када ми се не мрда из кревета, али ми се пије кафа... Устајем, босонога, цупкам по плочицама док шољицу не напуним црном топлом течношћу и враћам се у топлину постеље... Читам на монитору лап топа, који ми је увек на дохват руке, делић дневничких записа Слободана Мркојевића... Копирам их, пребацујем у свој дневник, поново читам... Покривам се преко главе и сричем сва своја сећења... Табани постају топли, кафа се хлади, а сузе... Ипак не бих о сузама...

Делић избегличког дневника Слободана Мркојевића прекопиран:

„Ponekad kad utonem u san krenem da putujem u daleku mladost. Odjednom se nadjem u Prvom Maju pred opstinoom i vicem kume izgori kesa. Slatina a ja svrco kupim one zute deset dinara poneki bjeli taj je bio vazan. Mlada u bjelom i s velom i ruzmarin na prsima i karanfil. Ljudi koji se vole. Mnogo su se vjencavali za Prvi maj. Vredno sam kupio bacene pare i veselo vikao ej kume izgori ti kesa. Vreme kad su ljudi bili sretni. Kad sam i ja bio sretan. Kad su se ljudi voljeli. I svi su htjeli bas za prvi maj da se zene. Onda se obicno probudim i sjetim se da su odjednom svi prestali biti Jugoslaveni. Mnogi brakovi su se razisli.

Onda mi uvjek dodju rjeci moga prijatelja koji rece. Sve se promjeni devedeset i prve. Probudjen u mom stanu samoca i jedno pisamce na stolu.

Prokleto pismo stadoh da ga citam. Samo da znas ja sam Hrvatica ne mogu da te volim jer si Srbin. Sin A..... Je moj sin. Odvela sam sina kod moje brace. Ako ste vi Srbi junaci dodji po njega. Rece do tad sam mislio da sam Jugoslaven. Tako sam postao Srbin. Neznam zasto sam tad zaplakao. Valjda zato sta sam tako sam. Cjeli moj svjet je nestao.

Zauvjek sam otisao i jos bjezim sta dalje odatle i sjecanja na nju u bjelom i Prvog Maja.

Deset godina kasnije dobio sam pismo od nje. Opet sam bio kriv za sve. Rece zbog mene sin A..... Nece da govori s menom i ne zeli nista da ima ni smenom ni s tobom. U njemu mome sinu je ta tvoja prokleta krv. Dalje je napisala da budem zauvjek proklet sta sam joj upropastio sina.

Neznam zasto sam se rasplakao na to njeno pismo.

Mozda sta sam se uhvatio kako sam pomislio bila je tako ljepa u bjelom.

Nekako mi se cini da je jos volim ko nekad, mozda sam lud. Rece mi svaki prvi maj provedem placuci. Sin mi je napisao pismo da bi volio da me upozna idem u Bec kod njega. Onda se nasmjesi rece kupio sam kartu putujem za deset dana.

Volio bi i nju da vidim bar jos jednom. Opet je poceo da brise suze.

I meni su bile krenule. Jos volim prvi maj i Jugoslaviju“

                                         Нада Петровић

Нада Петровић / Хлеб наш насушни

Хлеб наш насушни

Пре него што би ставила квасац у брашно увек би се прекрстила... Када је испечен хлеб вадила из тепстије изнова би се прекрстила... Тек када је пала на постељу и када је у кућу почео да се доноси хлеб из пекаре рекла ми је да је као ратно дете јела млевене шишарке од кукуруза са мало кукурузног брашна самлевеног у воденици до које се стизало након пола дана хода и да се од тада увек Богу захваљивала за топле валије које је имала својим укућанима на сто да изнесе или да им спакује у торбе... И још би додала: „Да није било оног бомбардовања не би ми се ова мука, од стра нарасла, под груди склупчала, још би ја топао лебац јела“... И онда би сузних очију додала да се пшенично брашно, ако га је било, чувало за славски колач... И тад би скоро нечујно промрмљала : „Леба им се огадио“...

Док чекам да се хлеб испече, листам своја писанија... Налећем на нешто што сам негде покупила и убацила као цитат а да нисам написала кога сам цитирала јер испод написаног није било имена... Како помоћу хлеба могу да се изразе осећања.. И ево и овде то исписујем:

"- Бес: "Јебем ти лебац, касниш пола сата!"

- Изненађење: "Леба ти, ал’ су их набушили!"

- Молба: "Додај ми пиво, леба ти..."

- У компарацији, као суперлатив: "Та воли к..., више него леба да једе."

- За изражавање тешког материјалног стања: "Немам ни за леба."

- Збуњеност, незнање : "Тај... манган, је л’ то нешто што се маже на хлеб?"

- Неправда: "Извуко сам га из гована. Ја њега хлебом, он мене каменом."

- Код манипулације: "Дај народу леба и игара, и нама ће бити до јаја."

- При нежељеној, али неопходној радњи: "Отишо, сирома, у Чачак, трбухом за крухом."

- Код прекора лењости: "Устај, сомино! Нема леба без мотике!"

- За изражавање симпатије: "Тај мали ти је добар ко лебац!"“ ***

Писала бих ја још што шта о хлебу и које чему, 'ил нашла нешто што је раније писано, ал' одох да ми се кора не препече...

Да је мајка жива загледајући овај мој лебац по свему судећи изнова би се прекрстила... Ал, доста више... Одох да плачем и држим врућ лебац међ длановима, на грудима... Када будем имала снаге написаћу још нешто о хлебу нашем насушном...

                                      Нада Петровић

*** Накнадно сам сазнала да је аутор свих оних навода у вези осећања и хлеба Зорица Зоја Младеновић

Нада Петровић / У каменој гори

У каменој гори

Ни сутра,

ни јуче,

само данас,

огољено,

без покрета,

без погледа,

обезглављено.

Ко ће мени,

у сусрет,

у каменој гори,

где ни гладни вук

не чује глас птице.

Ко ће

обневиделој

међ' вододеринама

и чукама,

тајну богова,

како да оживим

мртворођено ћутање,

у сакатим рукама.

Нада Петровић / Дивља трава / 2004.

Нада Петровић / Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија

Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија

Крагујевачка књижара Просвета је некада била у самом центру, код штафете... Ма куда да си кренуо, ма од куда да си се враћао, хтео не хтео, некако ти је увек била на путу... Виђала сам полуписмене продавачице љубичица и зеља како у њу улазе, онако са котарицама прекривеним везеним крпама или пешкирима, стају крај књига и само погледом их додирују, па онда дуго бришу руке о кецеље које нису скидале ни док су кроз варош ишле, узимају неку, чини ми се било коју, прилазе до улаза, ваде из малог џепчета једну црвену, сачекају кусур, пажљиво спустају кусур испод платна, да се нађе за аутобуску карту или за приколицу на коњску вучу, а књигу одозго да се шепури преко везених перуника и ђурђевданског венца...

Сваки слободан минут који сам имала између превоза и звона за почетак часа, пела сам се на спрат, седала у угао књижаре и одатле посматрала оне који купују књиге, оне који их само загледају, оне који се распитују да ли је нека одређена стигла... Понекад бих узела неку књигу са сточића на коме је увек било неколико тек објављених , то је било време када је књига могла мало да се чита и у књижари, гутала редове вечито жељна слова...

Сећам се да ми је једном неко узео књижицу из руке и да се потписао на њој, да ме је питао за име, да је и њега на почетној страни уписао, да ме је помиловао по глави, да се окренуо и отишао... Тек када сам затворила књигу на задњој корици видела сам познато лице... Тамо је био онај који је жврљао по књизи па сам морала да је платим, да дам цео џепарац који сам добила за ужину...  Од тада сам и ја само очима додиривала корице, и то онако у пролазу, без застајања... Вероватно сам тада схватила да постоји полица од пода до плафона, препуна књига, и да на њој стоји краснописом исписано: Поезија...

Нема више „Просвете“, на том месту је банка, и до ње је опет банка, не би ме чудило да се за последњих неколико дана још једна банка ту у реду преселила... Нема ни места у целом граду где може да се купи нека збирка... У то сам се уверила пре неколико месеци када сам у приватним књижарама, из  чијих ме излога Лото девојка посматрала, потражила било коју збирку поезије новијег датума... Продавачица ме, очигледно збуњена оним што тражим, питала : „Извин'те, ко још поезију чита?“ И додала је да не памти када је последњи пут неку збирку продала, да их је газда повукао из продаје и негде однео, да није имало места за... И ту поче да набраја за шта и за кога све...

У руци ми је књига „ Венац творцу“ Обрена Ристића... Донео је поштар јуче, ноћас и данас је стајала на сточићу... Посматрала сам је као онда оне књиге у „Просвети“ испуњена радошћу и радозналошћу шта ли између корица стоји... И, ево након неколико исчитаних сонета, знам, изнова бих новац одређен за ужину дала, и изнова бих се у ходу саплитала читајући, јер не бих имала стрпљења да до куће дођем а да бар неки ред пре тога не прочитам...

Наша драга Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија... Питам се да ли нам књижаре не отеше са циљем да од циљева одустанемо и на крају их  заборавимо... Питам се и као да одговор слутим, али ипак и поред тога изнова се као дете радујем када песничку збирку држим, а радости нигде краја ако је уз то поезија таква да покрене лавину сећања и осећања...

                                                Нада Петровић 

Martin Niemöller (1892.-1984.)

Prvo su došli po komuniste,

a ja se nisam pobunio

jer nisam bio komunista.

Zatim su došli po Jevreje,

a ja se nisam pobunio

jer nisam bio Jevrejin.

Zatim su došli po sindikalce,

a ja se nisam pobunio

jer nisam bio sindikalac.

Zatim su došli po katolike,

a ja se nisam pobunio

jer sam bio protestant.

Zatim su došli po mene,

a do tada više nije bilo nikoga

da se pobuni.

Fotografija Nade Petrović

Нада Петровић / Мед и млеко

Мед и млеко

У затрпаној пећини,

међ слепим зидовима,

кад од снаге не оста ни триња,

ко слепи штенци дуго њушимо

у ком правцу кад прогледамо,

а кад се уморимо од цвиљења

склупчамо се око репа

и сањамо како нас негде чека

прегршт меда и млека.

                                Нада Петровић

Љубомир Симовић / Судњи дан

СУДЊИ ДАН

Издајице нам суде за издајства,

убице за убиства.

Они који су побегли пред једноглавим

суде нам што бежимо пред троглавим.

Везани нас везују, претучени туку,

кувају нас они које пеку,

на вешала нас осуђују

судије са омчама о врату.

Главе нам бацају у торбе,

натичу на колац, полажу на пањ,

и док нам под небом које експлодира

земља под ногама нестаје

брже него масло у тигању,

Глава у торби

смеје се глави на коцу,

глава с коца

руга се глави на пању.

                                       Љубомир Симовић

Фотографија Наде Петровић

Нада Петровић / Пре сна

    Пре сна

Последњи гутљај чаја

он црни, ја зелени.

Још један осмех ухваћен,

још једна реч изговорена...

Устајемо и празнимо пиксле.

У мојој кармин на пикавцима ,

у његовој семенке од јабука.

Свлачимо се у полумраку.

Вучемо за собом у постељу

свако своју играчку.

             Нада Петровић / Играчи и играчке / 2013.г.