Роде бескућнице и
куће без димњака
Димњаци се још
увек граде на вишеспратницама... Закон налаже, говоре они који пројектују,
пројекат каже, говоре они који граде... Отвори у становима су у уским
ходницима, иза врата, у делу где је уграђен сифон за судоперу, испод плочица,
без сврхе и функције...
Димњаци се више не
граде по селима, ни куће се не граде... Понекад се реновирају оне старе за
летовања, за време када северац не дува, када се прозорско окно мразом не
шара... Све је мање димњака из којих дим диже се у небо или по земљи леже, све
је мање руку које скупљају суварке за потпалу... А била је ово земља сељака на
брдовитом Балкану... Некада су нам умирале чете ђака, а сада се димњаци сами у себе
урушавају...
Нико се више не
пита где ће роде да слете и гнездо направе... Чак ни на разгледницама нема више
оџачара... У претпразничним данима видех преко нета неколико Деда Мраза који
су, смакнутих гаћа, засели на ободу оџака...
Некада се димњак
звао оџак, а главна соба оџаклија... Пре тога се оџаклија звала кућа... У кући,
крај софре се знало ко где седа и коме се прво со и хлеб додаје... Док се знало
дотле се и надало да ће да се има и може... Чему да се сада надамо кад нема ни
димњака, ни оџака, ни оџаклија, ни куће... Ускоро ће да нам узму и кућишта...
Где ћемо тада кукавци и како ћемо са Деда Мразом који због спуштених гаћа неће
моћи да хода???
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар