Нада Петровић / Делић избегличког дневника Слободана Мркојевића

Понедељак... Један од оних ледених дана када ми се не мрда из кревета, али ми се пије кафа... Устајем, босонога, цупкам по плочицама док шољицу не напуним црном топлом течношћу и враћам се у топлину постеље... Читам на монитору лап топа, који ми је увек на дохват руке, делић дневничких записа Слободана Мркојевића... Копирам их, пребацујем у свој дневник, поново читам... Покривам се преко главе и сричем сва своја сећења... Табани постају топли, кафа се хлади, а сузе... Ипак не бих о сузама...

Делић избегличког дневника Слободана Мркојевића прекопиран:

„Ponekad kad utonem u san krenem da putujem u daleku mladost. Odjednom se nadjem u Prvom Maju pred opstinoom i vicem kume izgori kesa. Slatina a ja svrco kupim one zute deset dinara poneki bjeli taj je bio vazan. Mlada u bjelom i s velom i ruzmarin na prsima i karanfil. Ljudi koji se vole. Mnogo su se vjencavali za Prvi maj. Vredno sam kupio bacene pare i veselo vikao ej kume izgori ti kesa. Vreme kad su ljudi bili sretni. Kad sam i ja bio sretan. Kad su se ljudi voljeli. I svi su htjeli bas za prvi maj da se zene. Onda se obicno probudim i sjetim se da su odjednom svi prestali biti Jugoslaveni. Mnogi brakovi su se razisli.

Onda mi uvjek dodju rjeci moga prijatelja koji rece. Sve se promjeni devedeset i prve. Probudjen u mom stanu samoca i jedno pisamce na stolu.

Prokleto pismo stadoh da ga citam. Samo da znas ja sam Hrvatica ne mogu da te volim jer si Srbin. Sin A..... Je moj sin. Odvela sam sina kod moje brace. Ako ste vi Srbi junaci dodji po njega. Rece do tad sam mislio da sam Jugoslaven. Tako sam postao Srbin. Neznam zasto sam tad zaplakao. Valjda zato sta sam tako sam. Cjeli moj svjet je nestao.

Zauvjek sam otisao i jos bjezim sta dalje odatle i sjecanja na nju u bjelom i Prvog Maja.

Deset godina kasnije dobio sam pismo od nje. Opet sam bio kriv za sve. Rece zbog mene sin A..... Nece da govori s menom i ne zeli nista da ima ni smenom ni s tobom. U njemu mome sinu je ta tvoja prokleta krv. Dalje je napisala da budem zauvjek proklet sta sam joj upropastio sina.

Neznam zasto sam se rasplakao na to njeno pismo.

Mozda sta sam se uhvatio kako sam pomislio bila je tako ljepa u bjelom.

Nekako mi se cini da je jos volim ko nekad, mozda sam lud. Rece mi svaki prvi maj provedem placuci. Sin mi je napisao pismo da bi volio da me upozna idem u Bec kod njega. Onda se nasmjesi rece kupio sam kartu putujem za deset dana.

Volio bi i nju da vidim bar jos jednom. Opet je poceo da brise suze.

I meni su bile krenule. Jos volim prvi maj i Jugoslaviju“

                                         Нада Петровић