Одшкринута
врата
Данима
позивам пријатеље песнике да ми кажу који је књижевни часопис још увек „жив“ и
да ми пошаљу емаил адресе... И да ми успут кажу где се објављује ни по бабу ни
по стричевима... Изгледа да узалуд
покушавам... Нико се позиву не одазива... Кад се све сабере и одузме остаје ми
да останем онде где јесам по принципу и за ту где јесам нисам... Ма ко ми крив
када сам се пре 7-8 година сама склонила и међ’ четири зида завукла?
Али,
није све баш толико црно, било би још црње да се један другар не одазва и да ми
преко седам гора и седам река не добаци „Исток“... Нисам ни знала да на истоку
има нешто ново; на западу ништа ново, знам...
Е па
данас, стиже на ред да отклопим корице и уђем у кућу речи... И прво налетим на
песме које ми баш пријају... Песник Зоран Милић ( Вражогрнац 1940 - 2007
Београд)... Једна од њих је баш као створена за данашњи дан...
Свећа
Црни
се свећа
на
небу
света
Осветљава
Пола
света
Осветљено
Пола
се у свећу
Претвара
И
друга је у истој равни:
Ујед
У
свакој змији
Језик
На
сваком језику
Отров
Ко
први проговори
Заћутаће
Занавек
И
шта да кажем после свега? Ништа. Ништа сем хвала дародавцу часописа који ми је
отшкринуо врата Милићеве поезије... A и онима који се нису одазвали хвала, јер ко зна
зашто је то добро...
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар