субота, 02. јануар 2016.

Нада Петровић / "Умирање срама" и ванилице


                     "Умирање срама" и ванилице

           Стотинак страна је преда мном... Укупно 23 приче... Почињем да читам скоро сричући, лагано... Након сваке прочитане оставим књигу на столу, окренуту према црном, ручно рађеном сточићу, са белим буковим заобљеним кант тракама. Устајем и успорених покрета започињем послове који ме чекају, остављам их на пола, вратим се, расклопим изнова корице и насумично изабрани ред из приче управо ишчитане изнова исчитам... Настављам са започетим свакодневљем, са сећањем на дане када су људи који су ме окруживали и којих више нема, одлазили на исти или сличан начин како су одласци у овој књизи описани... Неке моје приче незаписане затрепере као украси на јелци са којих се одбија понеки зрачак и заблиста на влажним длановима...  


         ...Када крпом прекријем тек замешен хлеб, да нарасте и заложим ватру да му буде топло, удишући мирис који сам понела из детињства, враћам се „Умирању срама“ Тодоре Шкоро... Нова прича и нова сећања... Преплиће се Тодорина Нана са мојом баба Цолом, зиданица обућарска коју је Тодора речима озидала као да се наставља сајџиском радњом које више нема у улици Микуша Гајевића, уосталом више се ни та улица тако не зове... 
            Нова година само што је ушла међ’ наше зидове, још се није ни припитомила, а већ уме да замирише носталгијом на нека стара времена... На ванилице у које се ставља свињска маст, а не маргарин за који од скора говоре да није здрав... Исте оне ванилице које су пре неколико недеља проглашене најбољим ситним колачима на свету... 




        И док хлеб нараста ево узимам рецепт, и мућкам састојке, јер ванилице треба да одстоје неколико дана... Таман до Божића биће као душа, топиће се у устима... 
                      Случајно у кући имам сав потребан материјал:
300 г масти
200 г шећера у праху
2 цела јаја + 1 жуманце
250 г млевених ораха
око 500 г брашна
1 прашак за пециво
2 ванилина шећера
џем

                                     

                 Припрему читам, тек да се потсетим: 
           Маст, шећер и ванилин шећер добро умутити миксером. Додати јаја и жуманце па још мутити. Постепено додавати орахе и брашно у које је претходно умешан прашак за пециво. Умесити тесто које не сме да буде тврдо, али ни да се лепи за руке. Оставити бар пола сата покривено на хладном... А ако вас одвуче нека добра књига, не секирајте се, може тесто и да преноћи па да му ништа не фали... Кад и вама и тесту досади да чекате или када вам се очи од читања заморе можете развући тесто оклагијом на површини посутој брашном и модлом вадити ванилице па их ређати у подмазани плех и пећи на 180 степени. Када се прохладе треба их спајати два по два џемом и слагати на тањир. По жељи се могу посути или уваљати у прах шећер, али није обавезно, јер имају лепу румену боју због ораха.

           Ништа лепше него читати књигу која нас враћа у дане када смо знали да се смејемо... Која нас подсећа на време када смо и зашто смех заборавили... Која нас гура да понешто отмемо од заборава, било реч, колач, или мирис... Да све то лепо сервирамо и себе и друге почастимо... 
         Одох ја да наставим читање, убрзо ће требати и хлеб да се премеси, да се у тепсији растањи, да се виљушком избоцка... Да замирише кућа... И душа вечно лепих ствари гладна... 

                                                                              Нада Петровић





Нема коментара:

Постави коментар