Употреба времена
До пре десетак година сам знала шта желим и
покушавала да своје жеље остварим... Нисам се обазирала на препреке, нисам
размишљала о томе да је живот тежак, нисам се предавала, нити тонула... Другари
би ме понекад питали како све успевам, а ја сам уз осмех одговарала: „Када
непливача баце у воду има два избора: или да потоне или да проплива“... Тада
сам се копрцала како сам знала и умела, млатила и ногама и рукама и успела да
не потонем, онда ми је неко дошапнуо да се залуд трудим, да је обала далеко, да
је снага на измаку... А онда је неко други то исто поновио, па онда у хору сам
исто то чула и то од људи који нису ништа урадили да би им живот био бољи...
Замало тада од себе да одустанем, али изнова сам пронашла излаз, плутала сам и
дозвољавала да ме плима и осека носе у
периодичним циклусима ка обали или ка пучини...
Почетком ове године и томе је дошао крај... Оног
тренутка када сам почела да се у мислима враћам у прошлост, да сабирам и да
одузимам где сам била, а где сам сада, изнова сам схватила да је дошло време
или да се предам или да се борим... Тапкање у месту је боље од некретања, али
тако се нигде не стиже... Питање које сам себи поставила је да ли кроз годину
дана, кроз пет година или кроз десет желим да и даље себе питам куда и како
даље, а да се успут не померам... Нико ми не брани да свој живот упропастим,
али да ли то желим, да ли је то мој избор?
Да... Последњих неколико година шта год сам
почела да радим нашао се неко да ми каже како од тога вајде нема, како нећу да
успем, како је све узалуд... У том тренутку нисам размишљала ко ми говори већ
шта... Ево ме сада како се нисам одмакла ни педаљ од онога где сам тада била...
Понекад ми се чинило да сам већину ствари које сам знала, радила и које су ми
причињавале задовољсто, у међувремену заборавила... То понекад сам одбацила
оног тренутка када сам прочитала шта је Фројд рекао: „Пре него што
дијагностификујете код себе депресију и ниско самопоуздање, обавезно будите
сигурни да нисте окружени идиотима.“
На путу ка себи схватила сам да ми највише од
свега недостаје времена да урадим било шта... И то ме је збунило... Раније га
је било на претек, све сам могла и све сам стизала... Очигледно да негде
грешим... Али грешке су ту да би се на њима учило... То је једна од лекција која ми је сто пута
поновљена још у основној школи... Значи, потребна је организација, план,
анализа, акција... А за све то нашла сам одлично упутство у књизи: „Употреба
времена“ са поднасловом „Метод и психологија тајм менаџмента“, аутора
Бранислава Чукића ( 1998. година)... Књижица може за сат, највише два, да се
прочита, али ово је књига која се увек и изнова чита и то сваки пут када нам се
учини да време ради против нас или да се ми не сналазимо у времену које нам је
на располагању... Време је релативна категорија када се гледа из угла да је
свима нама дато 24 сата свакодневно... Сваког боговетног дана имамо сви ми само
својих 1440 минута и само од нас зависи шта са њима... Мој предлог је, за
почетак, да прочитате књигу коју ја изнова читам и да одмах након тога проверите
каквим сте људима окружени... Да не
дозволите себи да упаднете у депресију од које је минимум четвртина људи у
Србији оболело, како рекоше у некој емисији... Можда и јесте изнет прави
податак, али ја немам времена да болујем од болести које пре пола века нису
постојале и које су, како ми се чини, измислили они који нису знали шта ће са
својим временом.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар