петак, 22. јануар 2016.

Нада Петровић / Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија




Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија

Крагујевачка књижара Просвета је некада била у самом центру, код штафете... Ма куда да си кренуо, ма од куда да си се враћао, хтео не хтео, некако ти је увек била на путу... Виђала сам полуписмене продавачице љубичица и зеља како у њу улазе, онако са котарицама прекривеним везеним крпама или пешкирима, стају крај књига и само погледом их додирују, па онда дуго бришу руке о кецеље које нису скидале ни док су кроз варош ишле, узимају неку, чини ми се било коју, прилазе до улаза, ваде из малог џепчета једну црвену, сачекају кусур, пажљиво спустају кусур испод платна, да се нађе за аутобуску карту или за приколицу на коњску вучу, а књигу одозго да се шепури преко везених перуника и ђурђевданског венца...
Сваки слободан минут који сам имала између превоза и звона за почетак часа, пела сам се на спрат, седала у угао књижаре и одатле посматрала оне који купују књиге, оне који их само загледају, оне који се распитују да ли је нека одређена стигла... Понекад бих узела неку књигу са сточића на коме је увек било неколико тек објављених , то је било време када је књига могла мало да се чита и у књижари, гутала редове вечито жељна слова...
Сећам се да ми је једном неко узео књижицу из руке и да се потписао на њој, да ме је питао за име, да је и њега на почетној страни уписао, да ме је помиловао по глави, да се окренуо и отишао... Тек када сам затворила књигу на задњој корици видела сам познато лице... Тамо је био онај који је жврљао по књизи па сам морала да је платим, да дам цео џепарац који сам добила за ужину...  Од тада сам и ја само очима додиривала корице, и то онако у пролазу, без застајања... Вероватно сам тада схватила да постоји полица од пода до плафона, препуна књига, и да на њој стоји краснописом исписано: Поезија...


Нема више „Просвете“, на том месту је банка, и до ње је опет банка, не би ме чудило да се за последњих неколико дана још једна банка ту у реду преселила... Нема ни места у целом граду где може да се купи нека збирка... У то сам се уверила пре неколико месеци када сам у приватним књижарама, из  чијих ме излога Лото девојка посматрала, потражила било коју збирку поезије новијег датума... Продавачица ме, очигледно збуњена оним што тражим, питала : „Извин'те, ко још поезију чита?“ И додала је да не памти када је последњи пут неку збирку продала, да их је газда повукао из продаје и негде однео, да није имало места за... И ту поче да набраја за шта и за кога све...

У руци ми је књига „ Венац творцу“ Обрена Ристића... Донео је поштар јуче, ноћас и данас је стајала на сточићу... Посматрала сам је као онда оне књиге у „Просвети“ испуњена радошћу и радозналошћу шта ли између корица стоји... И, ево након неколико исчитаних сонета, знам, изнова бих новац одређен за ужину дала, и изнова бих се у ходу саплитала читајући, јер не бих имала стрпљења да до куће дођем а да бар неки ред пре тога не прочитам...


Наша драга Исидора Секулић давно рече да је циљ сваког језика поезија... Питам се да ли нам књижаре не отеше са циљем да од циљева одустанемо и на крају их  заборавимо... Питам се и као да одговор слутим, али ипак и поред тога изнова се као дете радујем када песничку збирку држим, а радости нигде краја ако је уз то поезија таква да покрене лавину сећања и осећања...

                                                Нада Петровић 






Нема коментара:

Постави коментар