На данашњи дан, пре годину дана, забележила сам у
дневнику:
„Оно и ово време... Или... Књиге и писци без педигреа
Некада давно плашила сам се само будала,
наркомана и пијандура док сам ишла од тачке А до тачке Б... Постојала су места
која је требало заобилазити у широком луку, постајале су трасе којима се ишло
слободно, као по сопственом дворишту... Некада давно...У било ком граду, у било
ком времену, могла сам и смела главном улицом... Некада давно...
А сада... Посматрам људе, док стојим на аутобуским
станицама, док шетам тротоаром, док прелазим са једне на другу страну улице,
док тапкам и трупкам у редовима... На сваки јачи звук већини прође дрхтај
лицем, сакупе рамена као за ударац, савију главу, гледају у земљу... А мањина
одмах спрема гард, привлачи лактове слабинама, стеже песнице... Једни говоре
тихо, као да шапућу, други за нијансу јаче него што је потребно да их чују они
којима се обраћају... И уместо људске дије осећа се страх како избија из уста,
из гласа, из пора, из погледа...
Са тим мислима сам данас на аутобуском стајалишту
проверавала ред вожње, када сам чула да неко иза мојих леђа нешто говори...
Окренула сам се нагло, са осећањем да ми неко дише за вратом... Да проверим да
ли је лице знано... Нигде никог... Крај бетонске ограде која раздваја тротоар
од стрме обале Лепенице празнина... Само једна књига у прљавој води... Неколико
сувих листова дрхте слично лишћу које се задржало на голим гранама...
Ослушкујем... То реченице са ветром разговарају... Поверавају тајну о словима и
о бескрају... О страху и о апсолутној слободи... И још о које чему што нисам до
краја саслушала, журећи да се склоним... Ипак је ово време где се треба што
мање напољу задржавати... У близини су људи који књиге (и писце без педигреа) даве
у устајалој води...“
Ништа се није променило сем страха... Он је
постао опипљив...
Нада Петровић
(Фотографија је са нета... Нема име аутора... )
Нема коментара:
Постави коментар