Нада Петровић / Последње питање

Последње питање

Би моје

и биће

Само нек су поља

берићетна

и обори премали

Прелива и преливаће

на све одасвуд и свукуд

А ја ћу макар са стране

ко страшило ил' плашило

Страшно да и помислиш

а камо ли да прегазиш

преко лазова

и газова

Само ме се прођи

туго самотињо

и заборави пут повратка

Последњи пут питам:

Чу ли шта ти кажем?

                                          Нада Петровић

Нада Петровић / Последња опомена

Последња опомена

Реке ћу од твоје воденице

и jазова

Пчеле ћу од твојих цветова

И међе ћу ти

Ма све ћу ти закоровити

ни траг да не остане

Туго моја

посестримо

пођи ме се

последњи пут ти кажем

                                  Нада Петровић

Нада Петровић / Поподневна шетња

                               Поподневна шетња
 

Јуче сам прошетала до шуме. Жиле и Мица су ишли коритом пресушеног потока, ја за њима. У једном тренутку сам схватила да су и са леве и са десне стране обале до пре четврт века биле њиве где су се гајиле паприке, грашак, боранија... Власници парцела су одустали од засада. Није имало сврхе да се било шта више сади. Превише је било оних који су остали без посла и који су схватили да је лакше да један дан краду него целе године да раде.

У једном тренутку, пробијајући се кроз шипражје, наишла сам на сантрач бунара. Причали су ми стари да је до пре пола века тај бунар био једини у целом насељу, да су се ту млади окупљали, да је око њега било засађено цвеће, да се до њега стизало преко мостића са оградом, који је спајао обале потока.

Погледала сам у камене зидове и у бистру воду по чијој површини је плутало попало лишће и натруле гранчице. Небо се није видело од грања преплетеног. Ништа се није видело сем шуме која се враћа на своје првобитно станиште.

Кренула сам даље. Још један запуштен бунар до ког због шибља није могло да се приђе. На десетак метара од бунара дивља депонија а на њој поломљена пластика, поцепана гардероба, фолије од чоколада... Око депоније кесе које висе по гранама багрема и топола.

Касно поподне сам кренула ка кући. Жиле је трчкарао, ваљао се по трави, брао оне травке које су добре за његово здравље, Мица је успореним ходом корачала путићем, уморна од година које је преко главе превалила. У тренутку када сам на педесетак метара од улице у којој живим срела комшиницу која је почела да се жали како је поново мутна вода из градског водовода и мене је сустигао замор. Одједном као да ми се на леђа безизлаз навалио. 

 Нада Петровић

Нада Петровић / Кривда

Кривда

Смиљку су од детињста учили да она никада не може да буде у праву и да је увек за све што се деси њена кривица. Крива је била ако је неко тукао у школи јер нико је не би напао да она није погрешила. Касније је била крива ако би стигло писмо на њену адресу јер нико јој не би писао да она није репом мрднула. После су говорили да је крива зато што је муж тукао, јер је вероватно батине заслужила.

Ево и сада осећа се кривом док покушава да сакупи ђубре које су њене комшије преко ограде или на ограду изручиле. Тачно зна ко је од суседа шта преко дрвеног плота пребацио или на плот набацао. Зна да су Рајка, Живка и Милун, свако са своје стране... Зна да су они иако их никада није видела. Није могла ни да их види зато што је зором рано одлазила на посао, враћала се с посла када би сви они заспали.

Једног дана, пре неколико година, пробудила се по навици, пре зоре. Кренула убрзано да се облачи стално загледајући сат. Тек када је почела да споља закључава врата схватила је да тог дана нема где да иде. Ни тог дана ни било који други дан који је пред њом. Наиме, дан раније су јој уручили решење да је технолошки вишак. Морала је чак да потпише да се одриче отпремнине. Ујутру јој је послодавац без и једне једине речи објашњења дао Папир и показао на врата, око поднева јој понудио да ради без пара, да волонтира. Тог тенутка јој је, по навици, пролетело кроз главу: Сама си крива. И одмах затим самој себи поставила питање где је њена кривица. Први пут је себи поставила такво питање у тренутку када је крај секретарице пролазила а ова јој добацила: „Може му се. Ниси ни прва ни једина.“

Вратила се у кућу, скувала кафу и села за сто. Први пут је након неколико година пила јутарњу кафу у својој кући. Први пут се питала шта да ради, како дан да организује. И одлучила је да неколико дана не мисли о томе где ће да пронађе посао, како ће без посла, ако га не нађе, да преживи. Тада је донела одлуку. Следећих неколико дана ће да посвети сређивању дворишта. Физички напор ће је удаљити од мисли да себи или послодавцу нешто лоше учини. Оном истом послодавцу који није хтео ни неколико заосталих плата да јој исплати. Оном истом који је рекао да се главом не игра да му зарађено тражи...

И ево је како са рукавицама, малом секирицом и виноградарским маказама обилази око плаца. Подрезује гранчице живе ограде која је кроз жицу пробила, сече младице багрема и киселог дрвета, кида лијане бршљена увијене око стубова. Одједном нагази на поломљене флаше.Крцну срча под ојачаним ђоном радничких ципела. Зна да је то Рајка у њен канал изручила. На етикетама су налепнице за страна пића која јој је син из Швице доносио сваки пут када је на одмор долазио. Зна али ништа не говори. Чврсто стегнутих зуба почиње да скупља крхотине и да их у колица убацује. После ћу све то у џак да пребацим, у себи мисли. Могу деца да се начпаре и то помисли. Али где су деца, њих у овој улици давно нема, лецну је следећа мисао.

Двадесетак метара одатле пола тракторске приколице траве са земљом набацано на њену ограду. Поломљено је неколико стубoва, тараба се у плац сручила. Зна одакле све то.  Јуче јој се хвалила Живка како је платила жену да дође да јој цвеће окопа, како је та мученица све за једно пре подне одрадила, како сад она у дворишту нема ни једну једину травку исчупану а камо ли неку која из земље вири...

Смиљка и даље ћути покушавајући да схвати где је ту њена кривица. Немогуће је да су сви они лоши, а ја добра, падало јој је на памет. Сад ћу све ово да покупим и изручим јој испред капије и то јој је падало на памет. Али ништа од тога није урадила. Последњи грумен земље и траве кад је у колица почела да товари сузе су почеле да капљу. Плакала је скоро цело поподне, све док све није покупила, отерала и изручила у урвину крај сеоског пута где су остале комшије најчешће бацале шут, песак и земљу, тако стварајући бедем да се подлокана банкина не одвали.

Тек поподне, кад је сунце престало јако да пече и када се мало смирила и одморила, отишла је на други крај дворишта. Онде где је  десетак воћака на међи пре неколико година засадила. Одједном као да је нешто преко груди пресекло. Ни једног јединог стабла. На месту где су биле саднице неколико приколица свега и свачега пребачено преко преломљених уништених воћака. Пластичне флаше, пластичне кесе, пробушена тракторска гума, пробушен лонац за веш, неколико разбијених саксија за цвеће, убуђале крпе за судове, згужвана алуминијумска фолија а највише џибре и пепела. Десетак метара коло свака травка спаљена. „Милуне, милу ти мајку“, почела је у себи. „Милуне, где ће ти душа“ настави без гласа. Кад је трећи пут то име у себи поновила пала је као покошена. Маказе су одлетеле од ње неколико корака. И поред болова у грудима покушала је на лакат да се ослони, да устане. Узалуд је покушавала.

Последња мисао која јој је пролетела пре него што се онесвестила била је: „Сама си крива за све“. Када се освестила и када је око себе у чуђењу загледала питајући се шта се десило, поново та иста мисао.

Од тада је прошло неколико година, од тог њеног првог инфаркта. Смиљка се променила. Многи кажу и прозлила. Неки кажу да је полудела, да нигде не иде без секирице која јој је окачена за каиш на појасу, да око дворишта обилази неколико пута дневно као лисица око кокошарника, да су јој очи крваве и да јој руке дрхте. Многи је називају лудом вештицом, а нико не зна да је још један инфаркт преко главе превалила и то онда када је крај капије затекла свежањ подушних свећица увезаних плавим пластичним тракама којима се утежу снопови. Истим оним тракама одмотаним са клупчета које јој је неко пролетос украо.

Никада се никоме није пожалила. Никада никоме није испричала како су комшије долазиле са понудама да јој за ситне новце откупе то мало очевине што је имала. Никада ни од кога помоћ није затражила, све је сама, колико је могла и како је умела. Сваког јутра када би устала молитва на њеним уснама је била да не дочека вече, сваке вечери молитва да јутро не дочека. Молитве нису помагале.

Знала је да су се комшије и међусобно закрвиле, да нису само њој живот загорчавале, али није јој то доносило олакшицу. Туђом муком своју није умањивала. Изнова је међ оно неколико зуба што јој је преостало неколико речи по навици цедила: „Сама сам крива“

Дан се за даном котрљао. Била је више гладна него сита. За то време људи се од ње склањали као да је губава. Понеко, кад би је видео у покиданим попкама и исцепаном џемперу, осетио би  сажаљење, а већину није било брига. Ако би је ко било шта питао, ако би натукнуо питање шта се то с њом десило, зашто се толико променила, где се изгубила она жена којој су сви завидели на лепоти и памети, само би промрмљала: „За све смо криве ја и кривда.“

                                                         Нада Петровић 

Душан Ђорђевић: НЕ БОЛИ САН

 НЕ БОЛИ САН

До јуче мишљасмо о вечном
понављању сцена љубави
као о обредима у храму.

Видици су нам смањени тек
за ону страну,
за пресељење у мирну луку
где море не пени...

Осмеси пријатеља нас буде,
у огледалу
препознајемо охрабрење за трајање.

И не боли више сан
док се држимо за руке
и шетамо мисли историјом
коју смо стварали!

Душан Ђорђевић Нишки
"Поновљено пролеће", 2016, Удружење писаца "Чегар", Ниш

Нада Петровић / Молитва за горе беспутне

Молитва за горе беспутне

Посла јагњад међ вукове, Господе.
Даде им душе чисте и очи бистре, Господе.
Вукова чопор ко власи косе, Господе.

Пружи руку, заштити их, Господе.
Паперјем анђеоских крила покриј их, Господе.
Нек изникне гора беспутна међу њима, Господе.

Молим Ти се Господе, чобанине, спасиоче.
Јагањци Твоји никог сем Тебе немају.

Нада Петровић
26.09.2017.

Богородичина црква у Земуну

Осмог септембра ове године била сам у цркви Рођења Пресвете Богородице, која је познатија као Богородичина црква. То је  храм Српске православне цркве који се налази у центру Земуна, у Рајачићевој улици. Док сам обилазила око зграде и загледала спомен плоче видех изнова мртвачку главу са укрштеним костима која има још и назив „Адамова глава“.

О „Адамовој глави“ сам већ писала на блогу, али за оне који желе опет да прочитају ево поново:

„Мртвачку главу са укрштеним костима називамо још и „Адамова глава“ што овом симболу потврђује хришћанске корене. Према предању прах праоца , Адама, се налази на Голготи где се, као што је познато, одиграло и распеће Спаситељево. По Божијем промислу крв Христова је опрала Адамову лобању, а преко њега и читаво човечанство од греха дајући му могућност спасења. Тако гледајући, Адамова глава има значење ослобођења од смрти и спасења.

На немалом брoју приказа распећа Христовога у подножју Крста може се видети баш мртвачка глава са или без укрштених костију.

Образац овакве заставе је, баш преко руских добровољаца који су се борили на страни Срба у српско- турском рату, стигао на наше просторе. Застава са мртвачком главом је често погрешно схватана, а њен симболизам је ништа друго до спремност на самопожртвовање по цену живота како би се извојевала победа и слобода. О оваквој застави руских добровољаца сведочи нам новинар и писац Пера Тодоровић у књизи „Одломци из дневника једног добровољца.Успомене из српко- турског рата 1876. године“ :

„У половини августа још је било врло мало Руса у нас, особито је мало било простих војника, свега 20 – 30 људи. Тих, дакле, тријесетак Руса и толико Црногораца сасатавили су под командом Руса Кирилова такозвани одред плостунов. Ова чета имала је црну заставу са белом мртвачком главом и укрштеним костима, као што се реже на гробовима, и звала се још и легија посвећена смрти“.

Дакле, ови храбри ратници себе су зарад победе већ избрисали из бројног стања и истицањем црне заставе са „Адамовом главом“ то непријатељу, како би га заплашили, и показују – „Победићемо, смрти се не плашимо јер већ смо мртви“. Зато су они и били, како то Пера Тодоровић пише, „легија посвећена смрти“

А сада неколико мојих фотографија Богородичине цркве у Земуну.

                                         Нада Петровић

Нада Петровић / Научи ме Господе

Научи ме Господе

Научи ме Господе

како да не паднем док посрћем

коју реч да кажем а да псовка није

у немоћи пред злотвором.

Научи ме Господе

како здрав разум да сачувам и сећање

како да обновим воћњак раскрчен

кртичњацима бомби и отетим тапијама

како душману образ да окренем

никад довољно образа колико душмана

како да опростим дужницима

кад се око и крв не прашта  

Научи ме Господе како да се молим

у тренуцима када због молитве лети глава

како да Ти име поменем бар у сну

да га безбожници не оскрнаве

како да се осоколим и не погнем

главу пред орозима

научи ме Господе

                             Нада Петровић

                               25.09.2017.

Нада Петровић / Лелек октобра

Лелек октобра

Очи у очи

стројеви и колоне

цеви против очију

руке на очима

руке на кундацима

мукла тишина и...

команда.

Oтава мирише

на кртичњаке

и сасирену крв.

И опет тишина

и опет руке на очима

и црне мараме

и црни барјаци

и црни гаврани

и време које пролази

стројевним кораком.

А у колони

иза снајпера

иза кундака

иза ороза

нико није крив.

Време опра крв са руку

склони заборавом руке

са очију, а ми...

Ми да ли смо живи

док изнова посматрамо

очи у очи неке нове цеви?

                                    Нада Петровић

Нада Петровић / Два пишем, један памтим

Два пишем, један памтим

Навика је чудо. Тешко до ње, још теже од ње. Понекад свакојако. Понекад никако. Ал' да кренем од почетка, да намакнем петље и започнем ранфлу, па после вољ ми клот, вољ фркет.. Сметни, разметни, наметни... Одозгоре надоле, одоздоле нагоре.... Три бројим два памтим, а то што памтим да не заборавим учворујем у марамче.

Неће наши млади знати шта је то чвор на марамици. Нису имали нит времена нит некога да им покаже. Чворови и рабоши су запретани у памћење оних који су давно почели да заборављају или које су већ заборавили.

Не... Не плетем нити штрикам, него читам књиге. Ја, вечно жељна књига... Књига и сна... Читам их и када јесте и када није време. Од књига се не живи, а мени нема живота без њих.

Негде давно записах да књига у нашој кући није било кад сам дете била. Записах па се постидех. У овој земљи већина је начитана пре него што је проговорила. И велики број од те већине у своје биографије уписује син тога и тога, ћерка те и те... После крене да оцењује туђе књиге. Као да то што су му стари имали пара да купе десет метра буковине измешане са церовином и пола метра шерпа- плаве корице, слажу им се уз тепих, уз лустер, уз регал, као да је то баш оно без чега се не може закорачити у чаробни свет речи.

Негде давно записах и то да нисам имала ни деде ни бабе, да сам наше речи учила од оних који само што нису зинули да се за конопац крезубим вилицама ухвате, да се не би изгубили у светлости којом треба да прођу од овоземаљском ка оном другом. Јес вала, од таквих сам учила, али и тога се на силу постидех јер су ми многи који су имали оних пола метра књига и који су докупили још цели комплет од овога или онога, или и од овога и од онога, ставили да знање да је то моје трице и кучине, а то њихово... Ех, то њихово је оно право...

И тако... Ударац за ударцем... Ћутање за ћутањем... Навикох се да прећуткујем оно што други никад нису знали или су заборавили... Оно што ми усадише стари као што се држаљица усађује међ ушице и сечиво...

И оста стид као навика... Ја дете родитеља чији су дланови били ко церова кора, ја дете оних којима се душа гранала као храст-запис... Ја дете које сам одрасла међ' онима који за одрастање нису ни знали него су као стари морали од одмах да знају шта се може а шта се мора... Ја ево у последње време покушавам да скинем ту хаљину од кострети и од стида, да признам себи и другима, да сам одрасла и да ме баш брига шта ће ко да мисли колико сам и да ли сам ово или оно...

А то ово или оно је моја потреба да реч - две запишем кад год неку књигу прочитам. Да запишем и онда када је одбацим непрочитану. Само да напоменем да тек последњих десетак година не осећам морање да сваку књигу исчитам од корица до корица...

Али, ајд да се вратим на почетак.... Навика је чудо, рекох и код тога остајем. Навика да поред текста који је написао аутор и предговор и поговор од првог до последњег словца прочитам. А у тим испред и иза писанијама, све чешће у новијим књигама видим, да они који пишу предговоре или поговоре егоистично хоће себе да ставе у први план, да себи исписују хвалоспев, да на туђем гробљу себи за живота споменик подижу.

И питам се питам и без одговора знам да је већина тих што кобајаги или за паре препоручују туђу књигу имало у својим библиотекама док су још били у пеленама комплете од зида до зида, од пода до плафона, али да су их мало читали и још мање исчитали.

И опет се стидим, све чешће се стидим, што сам себи дозволила да утуцавам овоземаљско ограничено време на оне који мисле да су богом дани критичари, који оцењују и процењују, који режу и одрезују, који суде и пресуђују а да никада нису видели чвор на марамици нити знају за оно: Два пишем,  један у чвор везујем. 

                                                  Нада Петровић

Nada Petrović / 1999. su nas ubijali i dana danas nas ubijaju a o tome se malo govori

1999. su nas ubijali i dana danas nas ubijaju a o tome se malo govori

„Pre nekoliko godina na jednoj farmi u Francuskoj je pronađen piralen u mleku krava. Odmah je to mleko uništeno, a farma stavljena pod nadzor. Nikome nije bilo jasno otkuda taj kancerogeni element u mleku kod krava koje nisu imale ispašu. Hrana kojom su hranjene te iste krave nije bila kontaminirana. Nakon duže pretrage pronašli su uzrok. Majka-krava je izlazila na pašnjak, a na pašnjaku je bilo mogućnosti da se preko dalekovoda na kojima je, kako kažu, bio oštećen maleni rezervarčić sa PSBom ili piralenom, kako mu je drugi naziv. Ispitivali su zemljište oko stuba i pronašli uzrok tj. lanac kojim je preko majke-krave na tele prenešena ta otrovna materija“. Sve ovo saznajem dok radim na jednom gradilištu gde sam angažovana na remedijaciji zemlje oko trafostanica. Usput se i sama uveravam koliko je taj element opasan samim tim što probija preko 2 metara u zemlju ma koliko da je debela betonska ploča kojim je ta zemlja pokrivena, a samim tim ulazi u podzemne vode i lanac ishrane.

Sve to pričam radnicima u pokušaju da im objasnim kako moraju da koriste zaštitna sredstva dok rade. Kad eto ti ga jedan koji stoji sa strane i posmatra i koji dobacuje: Nemate vi pojma. Ja sam to ulje iznosio iz fabrike i mazao njime stubove od ograde oko vinograda. Drugi pominje da ga je koristio kao gorivo za traktor kada je bila kriza izazvana sankcijama, treći svoju priču ima. 

Dok ovo kuckam setih se izlivanja ogromne količine piralena u korito Lepenice odmah nakon bombardovanja lakirnice u Zastavi. I samo da dodam: Niko se nikada nije potrudio da obeleži parcele na kojima se zagađena voda izlila tako da još uvek postoji mogućnost zagađenja hrane koja se na tim parcelama gaji. Posle se pitamo otkuda ovoliko boleštine koja se javlja kod stanovništva. Otkuda deformiteti kod beba zbog kojih se vrše kiretaže u poodmakloj fazi trudnoće. 

Znam da će ovaj tekst tek dvoje-troje do kraja da pročita. Rijaliti, serije i ostali ispirači mozgova treba da pomognu da se i o ovakvim stvarima ne misli, da se ništa ne čini da zaštitimo sebe i svoje porodice. 

Ovo je deo teksta koji delimično objašnjava kako su nas bombardovanjem trafostanica ’99 ubijali i kako nas i dana danas ubijaju:

„Piralen spada u red najvećih ekoloških problema na ovim prostorima, a u Evropi tokovi tog toksičnog ulja kontrolišu se kao putevi droge. To kancerogeno ulje u količini od samo jednog litra zagađuje milijardu kubnih litara vode. Piralen je ekstremno kancerogena supstanca, izaziva genetske mutacije, direktno ulazi u DNK i RNK. Prirodno je neuništiv i nerazgradiv, i kada dospe u zemlju ostavlja neotklonjive posledice. Uništava se veštački, na temperaturi od 1.700 stepeni, a tom prilikom se oslobađaju fozgen i difozgen, koji pripadaju grupi strašnih bojnih otrova.

Toksičnost piralena se povezuje sa štetnim reproduktivnim i imunološkim efektom, zatim toksičnim efektom na jetru, kožu, digestivni trakt, štitnu žlezdu, a ponekad bubrege i centralni i periferni nervni sistem. Dakle, zdravstveno najugroženiji su mlada ženska populacija, bebe, deca, posebno adolescenti, trudnice, dojilje i rekonvalescenti. Piralensko ulje čini smeša različitih izomera, odnosno 209 kongerena, koji imaju teratogeno, mutageno i kancerogeno dejstvo. Zato je piralen deklarisan kao opasan otrov, koji je izbačen iz upotrebe 1977. godine.“

                                                                  Nada Petrović 

Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…

Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…

 Мислимо прелет савазничких авиона да бомбардују Румунију. Наста ужас. Авиони се обрушили на град, почеше да бомбардују, а највише нашу пијацу и околину. Наста рушење и ужас ! Наша пијаца, осим неколико околних зграда, страдала је. Од Бајлонијеве пијаце не оста ништа, а у пламену изгореше околне куће. Паника ! Крици рањених. Нема ко да им помаже ! Неверица ! Савезнички авиони ! Зар је то могуће ? Још ни последице немачког шестоаприлског априлског бомбардовања 1941. године нису отклоњене, а старе ране отварају савезници шиређи разарање и убијајући људе ! Одоше , остављајући иза себе на хиљде мртвих и рањених. Хиљаде порушених и попаљених кућа. Одоше ! Праћени проклињањем несрећних жртава које су веровале да имају негде у свету „савезнике“, људе који их штите. Еј, Србине наивни, лаковерни страдалниче !…

Београд су без најаве бомбардовале англоамеричке ваздушне снаге 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Ускрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера који су са 3000-5000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала. Бомбардовање је настављено већим интезитетом 17. априла. Поподацима Југословенске владе у избеглиштву прикупљених на терену погинуло је око 3.000 људи у Београду и 1.200 људи у Земуну. По подацима београдског гробља сахрањено је 453 индетификована леша, 104 неиндентификованих мушких, 93 женских и 28 дечијих (укупно 688).Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. и 24. априла,18. маја, 6. јуна, 8. јула и 3. септембра 1944. године.“ - МиланВукобратовић: МОРЕ И НЕБО... Синиша МИЈАТОВИЋ

Нада Петровић / Записи из Дневника 2017

Записи  из Дневника 2017.

Лекција коју сам давно учила, али је још увек нисам сасвим савладала: „Што мање окружење зна о твом приватном животу већи је склад са људима из тог окружења.“... Искуство ми каже да ме никада нико није повредио коме нисам поверила своје сећање, своје мисли, своја осећања...

Говорим му: „Не дозволи себи да одеш предалеко нећеш имати времена да се вратиш, а ако се и будеш вратио неће имати ко да те дочека.“. Залуд му говорим.

Пре неколико година рече ми, у пролазу: „У 21. веку нема романтике. У њему је превише баналности, зла и интернета“. Од тада те нисмо ни видели ни чули. Јутрос ми стиже порука у инбокс: „ Дуго те тражим, где си се изгубила“. А те речи и та слика су ме подсетиле на вештачко цвеће које скупља прашину у излогу кинеске радње.

Како да му кажем да се нисам макнула с места за које је рекао да га чекам, онда када је одлазио?

Мотивационе поруке су смишљане за неке друге људе. Мени је било довољно да се ослободим људи-крпеља и да научим да кажем НЕ... То је чаробна реч. Рећи НЕ онда када нешто не желим је кључ за отварање врата среће. Рећи НЕ онима којима то треба изговорити остављало ми је довољно времена за сва ДА која су ме мотивисала...

Нада Петровић