Осмог септембра ове године била сам у цркви Рођења Пресвете
Богородице, која је познатија као Богородичина црква. То је храм Српске православне цркве који се налази
у центру Земуна, у Рајачићевој улици. Док сам обилазила око зграде и загледала
спомен плоче видех изнова мртвачку главу са укрштеним костима која има још и
назив „Адамова глава“.
О „Адамовој глави“ сам већ писала на блогу, али за оне који желе
опет да прочитају ево поново:
„Мртвачку главу са укрштеним костима називамо још и „Адамова глава“
што овом симболу потврђује хришћанске корене. Према предању прах праоца ,
Адама, се налази на Голготи где се, као што је познато, одиграло и распеће
Спаситељево. По Божијем промислу крв Христова је опрала Адамову лобању, а преко
њега и читаво човечанство од греха дајући му могућност спасења. Тако гледајући,
Адамова глава има значење ослобођења од смрти и спасења.
На немалом брoју приказа распећа Христовога у подножју Крста може
се видети баш мртвачка глава са или без укрштених костију.
Образац овакве заставе је, баш преко руских добровољаца који су се
борили на страни Срба у српско- турском рату, стигао на наше просторе. Застава
са мртвачком главом је често погрешно схватана, а њен симболизам је ништа друго
до спремност на самопожртвовање по цену живота како би се извојевала победа и
слобода. О оваквој застави руских добровољаца сведочи нам новинар и писац Пера
Тодоровић у књизи „Одломци из дневника једног добровољца.Успомене из српко-
турског рата 1876. године“ :
„У половини августа још је било врло мало Руса у нас, особито је
мало било простих војника, свега 20 – 30 људи. Тих, дакле, тријесетак Руса и
толико Црногораца сасатавили су под командом Руса Кирилова такозвани одред
плостунов. Ова чета имала је црну заставу са белом мртвачком главом и укрштеним
костима, као што се реже на гробовима, и звала се још и легија посвећена
смрти“.
Дакле, ови храбри ратници себе су зарад победе већ избрисали из
бројног стања и истицањем црне заставе са „Адамовом главом“ то непријатељу,
како би га заплашили, и показују – „Победићемо, смрти се не плашимо јер већ смо
мртви“. Зато су они и били, како то Пера Тодоровић пише, „легија посвећена
смрти“
А сада неколико мојих фотографија Богородичине цркве у Земуну.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар