Нада Петровић / Кривда

Кривда

Смиљку су од детињста учили да она никада не може да буде у праву и да је увек за све што се деси њена кривица. Крива је била ако је неко тукао у школи јер нико је не би напао да она није погрешила. Касније је била крива ако би стигло писмо на њену адресу јер нико јој не би писао да она није репом мрднула. После су говорили да је крива зато што је муж тукао, јер је вероватно батине заслужила.

Ево и сада осећа се кривом док покушава да сакупи ђубре које су њене комшије преко ограде или на ограду изручиле. Тачно зна ко је од суседа шта преко дрвеног плота пребацио или на плот набацао. Зна да су Рајка, Живка и Милун, свако са своје стране... Зна да су они иако их никада није видела. Није могла ни да их види зато што је зором рано одлазила на посао, враћала се с посла када би сви они заспали.

Једног дана, пре неколико година, пробудила се по навици, пре зоре. Кренула убрзано да се облачи стално загледајући сат. Тек када је почела да споља закључава врата схватила је да тог дана нема где да иде. Ни тог дана ни било који други дан који је пред њом. Наиме, дан раније су јој уручили решење да је технолошки вишак. Морала је чак да потпише да се одриче отпремнине. Ујутру јој је послодавац без и једне једине речи објашњења дао Папир и показао на врата, око поднева јој понудио да ради без пара, да волонтира. Тог тенутка јој је, по навици, пролетело кроз главу: Сама си крива. И одмах затим самој себи поставила питање где је њена кривица. Први пут је себи поставила такво питање у тренутку када је крај секретарице пролазила а ова јој добацила: „Може му се. Ниси ни прва ни једина.“

Вратила се у кућу, скувала кафу и села за сто. Први пут је након неколико година пила јутарњу кафу у својој кући. Први пут се питала шта да ради, како дан да организује. И одлучила је да неколико дана не мисли о томе где ће да пронађе посао, како ће без посла, ако га не нађе, да преживи. Тада је донела одлуку. Следећих неколико дана ће да посвети сређивању дворишта. Физички напор ће је удаљити од мисли да себи или послодавцу нешто лоше учини. Оном истом послодавцу који није хтео ни неколико заосталих плата да јој исплати. Оном истом који је рекао да се главом не игра да му зарађено тражи...

И ево је како са рукавицама, малом секирицом и виноградарским маказама обилази око плаца. Подрезује гранчице живе ограде која је кроз жицу пробила, сече младице багрема и киселог дрвета, кида лијане бршљена увијене око стубова. Одједном нагази на поломљене флаше.Крцну срча под ојачаним ђоном радничких ципела. Зна да је то Рајка у њен канал изручила. На етикетама су налепнице за страна пића која јој је син из Швице доносио сваки пут када је на одмор долазио. Зна али ништа не говори. Чврсто стегнутих зуба почиње да скупља крхотине и да их у колица убацује. После ћу све то у џак да пребацим, у себи мисли. Могу деца да се начпаре и то помисли. Али где су деца, њих у овој улици давно нема, лецну је следећа мисао.

Двадесетак метара одатле пола тракторске приколице траве са земљом набацано на њену ограду. Поломљено је неколико стубoва, тараба се у плац сручила. Зна одакле све то.  Јуче јој се хвалила Живка како је платила жену да дође да јој цвеће окопа, како је та мученица све за једно пре подне одрадила, како сад она у дворишту нема ни једну једину травку исчупану а камо ли неку која из земље вири...

Смиљка и даље ћути покушавајући да схвати где је ту њена кривица. Немогуће је да су сви они лоши, а ја добра, падало јој је на памет. Сад ћу све ово да покупим и изручим јој испред капије и то јој је падало на памет. Али ништа од тога није урадила. Последњи грумен земље и траве кад је у колица почела да товари сузе су почеле да капљу. Плакала је скоро цело поподне, све док све није покупила, отерала и изручила у урвину крај сеоског пута где су остале комшије најчешће бацале шут, песак и земљу, тако стварајући бедем да се подлокана банкина не одвали.

Тек поподне, кад је сунце престало јако да пече и када се мало смирила и одморила, отишла је на други крај дворишта. Онде где је  десетак воћака на међи пре неколико година засадила. Одједном као да је нешто преко груди пресекло. Ни једног јединог стабла. На месту где су биле саднице неколико приколица свега и свачега пребачено преко преломљених уништених воћака. Пластичне флаше, пластичне кесе, пробушена тракторска гума, пробушен лонац за веш, неколико разбијених саксија за цвеће, убуђале крпе за судове, згужвана алуминијумска фолија а највише џибре и пепела. Десетак метара коло свака травка спаљена. „Милуне, милу ти мајку“, почела је у себи. „Милуне, где ће ти душа“ настави без гласа. Кад је трећи пут то име у себи поновила пала је као покошена. Маказе су одлетеле од ње неколико корака. И поред болова у грудима покушала је на лакат да се ослони, да устане. Узалуд је покушавала.

Последња мисао која јој је пролетела пре него што се онесвестила била је: „Сама си крива за све“. Када се освестила и када је око себе у чуђењу загледала питајући се шта се десило, поново та иста мисао.

Од тада је прошло неколико година, од тог њеног првог инфаркта. Смиљка се променила. Многи кажу и прозлила. Неки кажу да је полудела, да нигде не иде без секирице која јој је окачена за каиш на појасу, да око дворишта обилази неколико пута дневно као лисица око кокошарника, да су јој очи крваве и да јој руке дрхте. Многи је називају лудом вештицом, а нико не зна да је још један инфаркт преко главе превалила и то онда када је крај капије затекла свежањ подушних свећица увезаних плавим пластичним тракама којима се утежу снопови. Истим оним тракама одмотаним са клупчета које јој је неко пролетос украо.

Никада се никоме није пожалила. Никада никоме није испричала како су комшије долазиле са понудама да јој за ситне новце откупе то мало очевине што је имала. Никада ни од кога помоћ није затражила, све је сама, колико је могла и како је умела. Сваког јутра када би устала молитва на њеним уснама је била да не дочека вече, сваке вечери молитва да јутро не дочека. Молитве нису помагале.

Знала је да су се комшије и међусобно закрвиле, да нису само њој живот загорчавале, али није јој то доносило олакшицу. Туђом муком своју није умањивала. Изнова је међ оно неколико зуба што јој је преостало неколико речи по навици цедила: „Сама сам крива“

Дан се за даном котрљао. Била је више гладна него сита. За то време људи се од ње склањали као да је губава. Понеко, кад би је видео у покиданим попкама и исцепаном џемперу, осетио би  сажаљење, а већину није било брига. Ако би је ко било шта питао, ако би натукнуо питање шта се то с њом десило, зашто се толико променила, где се изгубила она жена којој су сви завидели на лепоти и памети, само би промрмљала: „За све смо криве ја и кривда.“

                                                         Нада Петровић