Нада Петровић / Случајни сусрети

Случајни сусрети

Када одеш потпуно здрав код доктора он увек нешто нађе да ти фали... За то је плаћен... Када размишљаш како ти је нађеш неку муку за коју раније можда ниси ни знао. Мисли су те које изгледа да су "плаћене" живот да загорчају.

Не зна се да ли је горе када су те мисли сећање или предосећање. Време које долази мирише на познато безнађе. На дане када је страх од глади био једини покретач и кочничар.

Тамо негде деведесетих, у данима када нас је гушила бојазан да нам децу не покупе из топлих кревета, да их не убаце по хитном поступку у униформе и без неке озбиљније припреме пошаљу на фронт... У то исто време када су негде тамо мајке на исти начин ноћима бделе над сном својих синова... У данима када су и овде и тамо неколико џукела рата, који су своје синове на сигурно склонили; када су се договорили како да нам главе увију у црне и беле мараме и грла јауцима настане... У то време није се имало ни за основно, најосновније.

У једном од тих дана када сам и сама била увезана том омчом страха, на аутобуској станици срећем школску другарицу и не препознајем је. Тек на њен поздрав и подсећање постајем свесна да то није иста особа коју знам. Пре је била утучемо чељаде проблемима, болешћу, неимаштином. Одједном се преобратила, како ми сама шапатом рече, у певаљке. Кратка сукња, како је називају стари допичњак, скретала је поглед са фалинке коју је од детињства имала. Благо исчашени кук код ње је одувек ход чинио мало другачијим. Али сада се то мање примећивало, није гегала као раније. Чинило се да је помало неспретна док хода и да зато заплиће и то је све.  Малобројни су они који су могли да примете да је једна платформа на ципели била вишља неколико сантиметара. Чак и ожиљак од спојене зечије усне, под наносима пудера и ружа, док је говорила, претварао се у благи полуосмех.

Седамо у истом аутобусу, седиште до седиште, десетак минута, колико је трајало путовање. Она помиње Свилајнац и новоотворени ноћни клуб где, како каже, млати паре. Прича о пијаним, гостима, о гастарбајтерима, о песмама које пева. Прича о кући коју је завршила, о колима које је купила, о гаражи коју је направила.

На следећој станици тешком муком у аутобус улази старица у црној марами. Под мишком јој стара пијачна торба. Из ње вири перце младог лука, вероватно заосталог након продаје везица. Наслања се на шипку док пребире по новчанику да би купила карту. Занесе се неколико пута док полази ка задњим вратима. Пролази крај мог седишта. Устајем да јој место препустим. Она се, не дижући поглед са пода на ком се сјаји дводинарка која су некоме испала, захваљује. Тек када је хтела да седне подиже испране очи и загледа ме. Усне јој се померају као да ће нешто да каже, али глас не излази. Већ је напола села на седиште када угледа моју сапутницу. Устаје нагло. Проговара полугласно: „Крај оваквих не седам“.

У почетку ми ништа није јасно, али је ништа и не питам. Враћам се на седиште. Ћутим. Ћути неколико минута и другарица. Лице јој у грчу као да је нагло скинула маску осмеха. Прошапута, као да се исповеда: „Моја мајка. Никако да се помири и опрости. Неће да призна да није овог мог посла трпели бисмо гладни“.

Вероватно се не бих овога сетила да данас на истој аутобуској станици не сретох непознату жену која ми са поносом рече да јој ћерка у тој истој кафани као певачица ради и да не поче да прича о пијаним гостима и гастарбајтерима, о завршеној кући, купљеним колима и озиданој гаражи.

Уђох у први аутобус да побегнем од сопствених мисли, сећања и предосећања. Ево ме где седим испод борова, на обали језера и загледам први опали лист како се лелуја на води. У мени тишина као наплавина. Једини мој свет у овом тренутку је мрав који иде од једног краја листа до другог у узалудном покушају да се докопа обале.

                                  Нада Петровић