Нада Петровић / Успутне речи: Сјактати, увоштити, баздити...

 Сјактати, увоштити, баздити...

Панталоне данима није пресвукао... Сјакте рубови џепова... Такав сјај сам као дете виђала једино код баба Нате и не бих ни знала шта је да нисам чула њене подруге како се дошаптавају да јој се сукња увоштила... Ни реч увоштити нисам разумела... Касније сам сазнала да је то штрокава крпа усјајила као да је воском премазана... Тек од скора знам да се тај израз користи и за тешко алкохолисано стање, а то је још један доказ да постоје речи које опстају једино и само захваљујући томе што измене значење... Али, сама промена значења не значи да се кренуло на боље, на пример често коришћено поређење: „Пијан ко мајка“, никада нисам разумела, а вала ни сада не разумем...

Али нисам хтела о томе када сам започела писање...  У ствари сада и не могу да се сетим шта сам оно хтела да запишем... Можда како је агресивно ћутао што би рекли  психолози или да се будио из алкохоличарске коме како би то назвали психијатри... Можда о томе како му је кожа на врату била црвена као код голошијана зими, у оним данима кад пуца и дрво и камен, а можда и о пепељавом лицу које ме је подсетило на све самртнике који су  се муке ослободили након дугог боловања...

Аха, сетила сам се... Хтела сам о томе како су ми причали да је до пре неколико година то други човек био, скоро без мане, лаф, лафчина, галантан, шармантан... Како се у међувремену пропио, како је почео да тоне и успут друге са собом у амбис да вуче, како је постао хронични лажов и патолошки злотвор који понекад неспретно добрицу одглуми, како се ономад смејао и подсмевао онима за које је знао да гладују, како лукавством крије да је пред банкротством и како је дужан и Богу и народу...

Ма није ни то... Хтела сам нешто друго... Нешто много лепше... Нешто добро што се десило... И не сетих се ничега, баш ничега... Ничега сем коментара радника на кога је викао: „У ал' овај базди на ракичину... Требало би га распалити босиљком“.

                                            Нада Петровић