Поподневна шетња
Јуче сам прошетала до шуме. Жиле и Мица су ишли коритом пресушеног
потока, ја за њима. У једном тренутку сам схватила да су и са леве и са десне стране
обале до пре четврт века биле њиве где су се гајиле паприке, грашак,
боранија... Власници парцела су одустали од засада. Није имало сврхе да се било
шта више сади. Превише је било оних који су остали без посла и који су схватили
да је лакше да један дан краду него целе године да раде.
У једном тренутку, пробијајући се кроз шипражје, наишла сам на
сантрач бунара. Причали су ми стари да је до пре пола века тај бунар био једини у
целом насељу, да су се ту млади окупљали, да је око њега било засађено цвеће,
да се до њега стизало преко мостића са оградом, који је спајао обале потока.
Погледала сам у камене зидове и у бистру воду по чијој површини је
плутало попало лишће и натруле гранчице. Небо се није видело од грања
преплетеног. Ништа се није видело сем шуме која се враћа на своје првобитно
станиште.
Кренула сам даље. Још један запуштен бунар до ког због шибља није
могло да се приђе. На десетак метара од бунара дивља депонија а на њој поломљена
пластика, поцепана гардероба, фолије од чоколада... Око депоније кесе које висе
по гранама багрема и топола.
Касно поподне сам кренула ка кући. Жиле је трчкарао, ваљао се по
трави, брао оне травке које су добре за његово здравље, Мица је успореним ходом
корачала путићем, уморна од година које је преко главе превалила. У тренутку
када сам на педесетак метара од улице у којој живим срела комшиницу која је почела да се жали
како је поново мутна вода из градског водовода и мене је сустигао замор. Одједном
као да ми се на леђа безизлаз навалио.
Нада Петровић
Нема коментара:
Постави коментар