Нада Петровић / У међупростору

У међупростору

(Одзив на песму “У међупростору” М. Б. Душанића)

На зиду нацртан прозор,

у њему брдо прекривено багремом у цвету,

ораховим гранама на којима висе мразом испијене ресе,

поцрнеле, које се пробијају кроз лишће и кратковидост.

Однекуд се чује цвркут и кукурикање,

однекуд допире лавеж паса,

однекуд запљускује тишина све то,

однекуд, ни тамо ни овамо, разапело се ћутање,

као паукова мрежа из које нема излаза.

Све је у соби белина сем тог зида,

и столица и сто и листови истргнути из роковника,

и под и плафон, и светлост из скривених светиљки белином боде,

једино је малени кључ боје мједа,

(неко би на ово додао боје месинга),

тај кључ до слободе,

који лежи у отвореном длану.

У међупростору,

на пола пута између очију и привеска на кључу,

у облику мастионице и налив пера,

страх од остајања у овом простору,

још већи од изласка из њега,

читам део песме М. Душанића:

“И (од)лажемо у недоглед

И (од)лажемо док вријеме јури незаустављиво

И остајемо неодлучни и заробљени”,

И изнова сричем слогове,

у њима тражим невидљиву кључаоницу на обали јаве,

за излазак у просторе у којима ће ово овде и ово сад

бити вртложна матица још једне ноћне море

из које ћемо, заборављајући сопствене страхове,

захваљујући песми која је изноваа појас за спасавање,

још једном, замахнути мастиљавим перима и испливалти.

                                         Нада Петровић