понедељак, 11. септембар 2017.

Нада Петровић / Шапутање над гробом



Шапутање над гробом
Мајко чујеш ли?
Завијају курјаци пред нашим прагом,
откидају наживо гавранови месо и белеге,
растерују чељад на све четири стране,
а последња се шљива од рода преломила.
Мајко видиш ли?
Нестаде старо гробље под новим гробовима,
осушише се воћке и воћњаци,
смиље и босиље увену заједно са прстима,
из дувара изџикљале жалосне врбе и бâз,
одвалио се клин под славском иконом
и затурио међ' размакнутим патосницама,
темељ би да прогута слеме и сећања.
Мајко, знаш ли
да нам црно испод ноката отимају,
да нам гледац ваде да не видимо,
да нам уши воском лажи заливају,
да не чујемо, да не проговоримо,
да се не осећамо своји међ' својима?
Мајко, не брини.
Остаде твоја кост и твоја крв,
остаде мирис дланова на дечијој коси,
остаде реч ношена с колена на колено,
реч коју сада шапатом мрморимо,
она којом ће да се одбранимо
од злоочника и злогука,
од злотвора и оцеубица.
Старе речи крадом калимо и оштримо,
доћи ће дан када ће да проговоримо.
Поново ће мртви да завиде живима,
само да прође ово погано време
у ком погани реч прадедовску убијају,
док напољу јече клепетуше и прапорци.
Нада Петровић

1 коментар:

  1. Свака је слика истине:
    Мајко, знаш ли
    да нам црно испод ноката отимају,
    да нам гледац ваде да не видимо,
    да нам уши воском лажи заливају,
    да не чујемо, да не проговоримо,
    да се не осећамо своји међ' својима?, Још лепши стихови су када се обраћаш мајци и кажеш: "Мајко, не брини.
    Остаде твоја кост и твоја крв..." Ово не уме свако на овај начин да изрази. Моје дивљење!

    ОдговориИзбриши