среда, 13. септембар 2017.

Нада Петровић / У збегу



У ЗБЕГУ

Светлуцају заостале кишне капи на лишћу. Трепере одсјаји са њих као свици. Погрбљена женица надвијена над распараном ланеном кошуљом подигну главу и погледа  шаторско крило разапето преко унакрс поставених грана. Под надстрешницом двоје деце спава. Оно мање, које је још у пеленама, смеши се у сну, друго, старије, јој је окренуто леђима. Преко њих пребачена закопчана мушка кошуља. У кошуљи неколико великих  зимских марама. На први поглед та покривка личи на јорганчић.
Мајка Мара, тако су сви звали ту старицу која је оба своја сина опремила и у рат их послала, пажљиво увезује чворић на концу. Крај ње седе две снајке као две покисле птичице. Она старија покушава да нешто проговори, само јој се уста мичу, ништа се не чује. Млађа крадом брише сузу са образа, окренута ка шуми где је у групицама по неколико  жена из истог села.
Мајка Мара их погледа, прво прогута нешто као да јој је залогај хлеба запео у грлу, па се мало накашља, тек онда проговори: „Не тугујте за кошуљама. Ако се Младен и Млађан врате, зарадиће, купиће нове. А ако којим случајем оставе кости тамо онда им кошуље и не требају“.
У том трену мање дете у сну писну, пробуди се и старије. Мајке им скочише и свака своје узе у наручје, а мајка Мара поче ситним бодом да спаја поруб предњег и задњег дела дечије кошуљице. Нико не чу њену молитву нит виде сузу која јој на платно паде. Да је неко са стране гледао помислио би да су крај рупица за дугмад капи свици фењере упалили. 

                                            Нада Петровић


Прича „ У збегу“ је нашла своје место у зборнику „Српкињо снаго и утехо“.

2 коментара: