Нада Петровић / Два пишем, један памтим

Два пишем, један памтим

Навика је чудо. Тешко до ње, још теже од ње. Понекад свакојако. Понекад никако. Ал' да кренем од почетка, да намакнем петље и започнем ранфлу, па после вољ ми клот, вољ фркет.. Сметни, разметни, наметни... Одозгоре надоле, одоздоле нагоре.... Три бројим два памтим, а то што памтим да не заборавим учворујем у марамче.

Неће наши млади знати шта је то чвор на марамици. Нису имали нит времена нит некога да им покаже. Чворови и рабоши су запретани у памћење оних који су давно почели да заборављају или које су већ заборавили.

Не... Не плетем нити штрикам, него читам књиге. Ја, вечно жељна књига... Књига и сна... Читам их и када јесте и када није време. Од књига се не живи, а мени нема живота без њих.

Негде давно записах да књига у нашој кући није било кад сам дете била. Записах па се постидех. У овој земљи већина је начитана пре него што је проговорила. И велики број од те већине у своје биографије уписује син тога и тога, ћерка те и те... После крене да оцењује туђе књиге. Као да то што су му стари имали пара да купе десет метра буковине измешане са церовином и пола метра шерпа- плаве корице, слажу им се уз тепих, уз лустер, уз регал, као да је то баш оно без чега се не може закорачити у чаробни свет речи.

Негде давно записах и то да нисам имала ни деде ни бабе, да сам наше речи учила од оних који само што нису зинули да се за конопац крезубим вилицама ухвате, да се не би изгубили у светлости којом треба да прођу од овоземаљском ка оном другом. Јес вала, од таквих сам учила, али и тога се на силу постидех јер су ми многи који су имали оних пола метра књига и који су докупили још цели комплет од овога или онога, или и од овога и од онога, ставили да знање да је то моје трице и кучине, а то њихово... Ех, то њихово је оно право...

И тако... Ударац за ударцем... Ћутање за ћутањем... Навикох се да прећуткујем оно што други никад нису знали или су заборавили... Оно што ми усадише стари као што се држаљица усађује међ ушице и сечиво...

И оста стид као навика... Ја дете родитеља чији су дланови били ко церова кора, ја дете оних којима се душа гранала као храст-запис... Ја дете које сам одрасла међ' онима који за одрастање нису ни знали него су као стари морали од одмах да знају шта се може а шта се мора... Ја ево у последње време покушавам да скинем ту хаљину од кострети и од стида, да признам себи и другима, да сам одрасла и да ме баш брига шта ће ко да мисли колико сам и да ли сам ово или оно...

А то ово или оно је моја потреба да реч - две запишем кад год неку књигу прочитам. Да запишем и онда када је одбацим непрочитану. Само да напоменем да тек последњих десетак година не осећам морање да сваку књигу исчитам од корица до корица...

Али, ајд да се вратим на почетак.... Навика је чудо, рекох и код тога остајем. Навика да поред текста који је написао аутор и предговор и поговор од првог до последњег словца прочитам. А у тим испред и иза писанијама, све чешће у новијим књигама видим, да они који пишу предговоре или поговоре егоистично хоће себе да ставе у први план, да себи исписују хвалоспев, да на туђем гробљу себи за живота споменик подижу.

И питам се питам и без одговора знам да је већина тих што кобајаги или за паре препоручују туђу књигу имало у својим библиотекама док су још били у пеленама комплете од зида до зида, од пода до плафона, али да су их мало читали и још мање исчитали.

И опет се стидим, све чешће се стидим, што сам себи дозволила да утуцавам овоземаљско ограничено време на оне који мисле да су богом дани критичари, који оцењују и процењују, који режу и одрезују, који суде и пресуђују а да никада нису видели чвор на марамици нити знају за оно: Два пишем,  један у чвор везујем. 

                                                  Нада Петровић