Пријатељство
За утјеху
Пријатељ ме пустио
Да говорим стихом
А моја пјесма огољена
Без крви и тананих влакана
Ослобођена од свега
Као препариран костур
За час анатомије
Мој пријатељ је градинар
Великог срца
И поред свих обавеза
Које га притискају
У овом свијету
Он је наслутио мрак у очима
Силне вјетрове
И пустош у мом срцу
Иако зна да немам
Великих изгледа
У том предјелу тешко
Клесаног камена
Изграђује само за мене
Оазу са извором питке воде
Да освјежим усне
Да не умрем жедан
Мирослав Б. Душанић
Fotografija Nade Petrović
Страх
рађа се поново та ријеч
заборављена
и одавно окована рђом
та ријеч демона
излази из тишине ноћи
и изједа будућност наше
дјеце
(фебруар/март 1991.)
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар